Ne volim devedesete, no trpim

Dakle, na zgražavanje mnogih, na festivalu se pojavila bulumenta tadašnjih zvezda i zvezdica: dr Igi („Oči boje duge sad mi trebaju, srce puno tuge da obuzdaju“) Gru („Petak je veče sedam u meče, možda će večeras neka da se opeče“) Gala („Izaberi frajera po svojoj meri i dobro pazi, ne dozvoli da te gazi“) Ivan Gavrilović („Dvesta na sat, uuuu krivinu, dvesta na sat, obožavam tu brzinu, dvesta na sat, ko će brže, ko će bolje, dvesta na sat, ludujemo sve do zoreee“), Modelsice ( „Pare pare, pare, volim samo pare mojoj duši napaćenoj samo pare fale“) …i naravno familija Đogani sa braćom, snahama, šuracima i ostalim pašenozima. Snimci pokazuju da je publika uglavnom bila mlada. Mnogi se devedesetih i ne sećaju, ali su zato reči pomenutih hitova znali napamet. Stajling odgovarao trenutku, trenerke, zlatne kajle, krstače…

Uoči i nakon ovog muzičkog događaja mediji vrveli od analiza šta nam se to dešava, ko se usudio da evocira uspomene na najgori period u novijoj istoriji Srbije i bivše Jugoslavije? Devedesete jesu bile grozne i sramne, ali za to sigurno nisu odgovorne ni zvezdice devedesetih ni publika koja se okupila u Areni. Prvima se novčanici verovatno prilično istanjili pa se setili kako mogu koju kintu da zarade, a drugi došli da se malo zabave i opuste, a ne da slave Miloševića, Srebrenicu, sankcije ili Vukovar.

Mnogo je ozbiljnije to što ni dvehiljadite nisu puno bolje od devedesetih. Ratova i sankcija, na sreću, više nema, mladima su danas uspešni sportisti idoli, a ne ratni zločinci i kriminalci, ali u ostalim segmentima društva promene su toliko mizerne da nije čudo što se mnogi okreću prošlosti. Pa se nekima u tom okretanju (potpuno pogrešno) učini da devedesete nisu bile toliko loše, jer, bože moj, ko se još seća Sarajeva, Vukovara, Srebrenice (u ratovima uostalom nismo učestvovali), sankcija, praznih prodavnica, inflacije? Ajmo zato svi u glas: „Idemo žurka, žurka, sve u ludilu, žurka, žurka, devedesete su tu…“ Čini mi se ponekad da nisu nikuda ni „otišle“. Umesto turbo-folka i dens muzike devedesetih, dvehiljaditih su rijaliti programi postali opijum za narod, a što bi rekao jedan od posetilaca koncerta „Volim devedesete“ i iznenađenje večeri Đorđe Balašević „Princip je isti, sve ostalo su nijanse“.

Ali, koliko god da je isprazna, i u toj muzici devedesetih se može pronaći neki smisao. Aktuelnom trenutku bi baš odgovarala pesma pomenute grupe Models „Noć je vedra nad Srbijom“. Ko ne zna, tu grupu je činilo nekoliko manekenki za koje se ne bi moglo reći da su znale da pevaju, ali su se vrtele, uvijale, pokazivale svoje fizičke atribute, a jedna je, kako je informisao ovdašnju javnost željnu tračeva, „uspela u životu“ jer se, pre nekoliko godina, udala za nekog ruskog milijardera („Pare, pare, pare volim da me kvare“). Šta nam „modelsice“ poručuju u tom hitiću iz devedesetih, za koji su snimile i odgovarajući spot, našminkane, doterane u stilizovanoj narodnoj nošnji. Znači, Srbija između moderne i tradicije, mada im celokupan „luk“ naginje indijanskom stilu. „Noć je vedra nad Srbijom, nad kućom našom jedinom i kao da smo sami mi na celom svetu ostali“. Lepo i patriotski. Čini nam se da smo sami jer nas svet ne razume, a mi širimo i širimo istinu o Srbiji. Pošto je noć vedra, bar u pesmi, provejava optimizam. Svet će kad-tad postati svestan toga da je Srbija lider na Balkanu i šire, a Kosovo Srbija. „Novo jutro dolazi, šta nam ono donosi? Gde smo se zaputili?“ Sve su to pitanja od fundamentalnog značaja za svakog pojedinca i državu u celini i celosti, što bi rekao poznati mislilac Žika Obretković. I kako onda neko može da tvrdi da je muzika devedesetih dno dna?

A mi smo se zaputili ka EU i Briselu odakle danas očekujemo lepe vesti o kandidaturi. Po svojoj prilici, dobićemo status kandidata, ali ne i datum za početak pregovora. Za to ćemo morati još da se potrudimo i ispunimo pozamašan spisak poznatih uslova. Ajmo zato svi u glas: „Idemo žurka, žurka, sve u ludilu, žurka, žurka, Evropa je tu“. A možda i nije?