Neka himna svira

 U takvim zemljama vlade izdrže cele mandate, ljudi se rađaju, žive i umiru u okviru istih državnih granica, o ratovima uče iz istorijskih udžbenika i dokumentarnih filmova, u udarnim informativnim emisijama izveštavaju o zdravstvenom stanju nilskog konja u lokalnom zoološkom vrtu ili nekoj sličnoj zverki… Naravno i u takvim zemljama se ponekad dese ozbiljni ekcesi, ali to su izuzeci koji tek povremeno prodrmaju skoro uspavane građane. Pošto je Srbija sve samo ne takva zemlja ukoliko je napustite na kraće ili duže vreme, svašta vam pada na pamet, pa i pitanje da l’ je Srbijica gde sam je ostavio-la? Tako sam ja nedavno bila na kraćem i zasluženom odmoru u egipatskom letovalištu Šarm el Šeik. Ništa lepše nego od ledenog vremena pobeći u toplije krajeve sa prosečnom temperaturom vazduha od tridesetak stepeni i vode od 25. Pošto je cela grupa turista odmor shvatila bukvalno, uspešno smo se distancirali od svih dešavanja u otadžbini, te su, čim smo krenuli ka majčici Srbiji, krenula pitanja „ljudi, zna li ko šta se dešava u zemlji?“, „da nije pala vlada?“ i slično. Naravno, što smo sleteli na aerodrom Nikola Tesla, bilo nam je jasno da se svašta dešavalo u vreme našeg odsustva, ali ništa bitno. I to je opšti utisak. Stalno se u ovoj zemlji nešto dešava, ali se suštinski ništa ne menja. Tačnije, ništa bitno.

Tokom mog odsustva, vlada nije pala, dinar je nastavio da se nezaustavljivo približava „koti“ 100, poskupelo sve i svašta, rezolucija o Srebrenici nije usaglašena, poplave pogodile sad Zaječar i okolinu, Mladić nije uhapšen, Šarića i dalje jure … Naknadno čitam silne izjave, saopštenja, vesti, izveštaje i opet ništa posebno. Ko je kriv za pad dinara, vlada ili NBS, i dalje nije jasno, mada najavljuju nove antikrizne mere koje bi trebalo da ojačaju dinar i ovdašnju privredu oslobode prevelikog uticaja evra. SNS i dalje skuplja potpise za prevremene izbore, vlada se istih ne plaši, al je Dinkić za svaki slučaj okupio regionalne stranke… JP „Putevi Srbija“ saopštilo da je na Koridoru 10 u poslednje dve godine asfaltirano 40,55 kilometara – Severni krak (20 km) i deonica Levosoje – Makedonska granica (20,55 km). Takođe, završeno je i 7,7 km obilaznice oko Beograda. U Privrednoj komori su izračunali da je u Srbiji za poslednjih 10 godina izgrađeno svega 154 kilometra autoputeva. Ajde da Srbiju ne poredimo samo sa bogatim, stabilnim i dosadnim zemljama, okrenimo se potpuno drugačijim. Pošto sam se vratila iz Egipta, uzeću tu zemlju za primer. Zanemarimo političke i ekonomske probleme, specifičnosti te velike države koja se suočava sa svakolikim teškoćama, ali oni su uspeli da kroz pustinju izgrade takve puteve, da od Šarm el Šeika do Kaira putujete 500 kilometara bez ijedne rupe ili zakrpe na asfaltu. Zašto je onda izgradnja pristojnih puteva u Srbiji nemoguća misija? Šarm el Šeik je još upečatljiviji primer. Jeste to grad-hotel namenjen uglavnom stranim turistima i ne predstavlja „pravi“ Egipat, ali Egipćani su počeli da ga grade nakon 1982. kada im je Izrael vratio okupirane teritorije na Sinaju. Od tada su od pustare na Crvenom moru izgradili ekskluzivno letovalište sa više od 200 hotela poznatih svetskih hotelskih lanaca, ali i domaćih, bogato zelenilom, cvećem, tržnim centrima, restoranima… Ako su Egipćani za 27 godina izgradili grad koji godišnje ugosti oko pet miliona turista, kako to da Beograd 35 godina nije mogao da napravi jedan jedini most? Sigurno smo mogli, međutim, nismo to učinili. Sada nas je „uhvatio“ graditeljski zanos, ali para nema, krediti presušuju, a strani kreditori imaju ružnu naviku da uslovljavaju davanje para.

Nešto se u Srbiji ipak dešava. U skladu sa Zakonom o Skupštini juče je počelo redovno prolećno zasedanje. Prostrli crveni tepih, garda se postrojila, himna zasvirala… Milina prava. Ja bih ipak umesto tih praznih ceremonijalnih, radije videla konkretna dostignuća u vidu mostova, puteva, posla, plata… Kad toga nema, nek himna svira, ništa ne košta. Ali ni ne vredi.