Neka se spreme – Bošnjaci

Da se ipak vratim poseti dva predsednika Srbije i Hrvatske Borisa Tadića i Ive Josipovića Vukovaru i Paulin Dvoru. Ohrabruje to što je, čini se, značajna većina građana obe zemlje Tadićeve i Josipovićeve reči shvatila kao civilizovan potez koji manifestuje odlučnost Beograda i Zagreba da zatvore tragične strane bliže prošlosti i krenu napred. Kažnjavanje krivaca, pomoć žrtvama, rasvetljavanje sudbine nestalih nužni su potezi koje ne treba zaboraviti. Ne bi bilo dobro da se sve svede na „mir, mir, niko nije kriv“, a to, pored toliko žrtava Vukovara, ne bi ni bilo moguće. Eventualno povlačenje međusobnih tužbi pred Međunarodnim sudom pravde takođe bi bio jasan dokaz da su Srbija i Hrvatska spremne da krenu napred.

Očigledno bitni potezi u otopljavanju odnosa između Zagreba i Beograda, doprineće stabilizaciji prilika u regionu, ali neophodno je uključenje i treće strane – Sarajeva. Rat je bio najkrvaviji i najduži u BiH, bošnjačke žrtve najbrojnije (to pokazuju zvanični podaci UN) i mir i stabilnost ovog dela Balkana, bez Bošnjaka, po brojnosti trećeg naroda u nekadašnjoj Jugoslaviji, nije moguć. Zagreb je, još u vreme nekadašnjeg predsednika Stjepana Mesića značajno poboljšao odnose sa Sarajevom, a Ivo Josipović ih unapređuje. Beograd zvanično zagovara dobrosusedske odnose, poštovanje teritorijalnog integriteta, ali Sarajevo se retko nađe u planu puta ovdašnjih političara. Jeste Banjaluka bliža i mnogima draža, ali glavni grad BiH je ipak Sarajevo. A rođeni Sarajlija Tadić dugo nije bio u gradu na Miljacki.

Ni bošnjački predstavnici iz BiH, ne pokazuju preteranu želju da posete Beograd. Od poznatijih, tokom Tadićevog predsednikovanja, bio lider SDA Sulejman Tihić pre nekoliko meseci, a, verovali ili ne, reis ul ulema BiH Mustafa Cerić, koga neki ovde optužuju za ekstremizam, još pre tri godine posetio Beograd. Sećam se da su tada Tadić i Cerić baš fino muhabetili (razgovarali). „Veoma je važno da se pitanja iz prošlosti razjasne i ostave iza nas, poštujući žrtve i kažnjavajući zločince“, kazao je Tadić. „Srbi i Bošnjaci dijele prostor, historiju i zajedničku budućnost. Mislim da nakon svega ovoga treba da budemo mudri i da se ne razdvajamo već da nađemo način za suživot uz poštovanje svih“, uzvratio mu je Cerić.

Da li će sledeća vlada u Sarajevu, posebno njen bošnjački deo, pokazati veću želju za normalizacijom odnosa sa Beogradom? Budući bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović, čije su izvinjenje „za svakog nevinog čoveka koga je ubila Armija BiH“ mnogi u Sarajevu kritikovali, najavljuje takav razvoj događaja. Ne treba, međutim, očekivati brze i lake korake. Ratne rane u Bosni su mnogo dublje čega Srbija mora biti svesna. Bošnjacima mnogi zameraju da se „Srebrenice drže ko pijan plota“, da ne mogu da se oslobode „Kalimero sindroma“ i imidža večite žrtve, ali ne treba zaboraviti da su najbrojnije žrtve ratova u bivšoj Jugoslaviji upravo pripadnici bošnjačkog naroda. Da, da, Srbija „nije učestvovala“ u ratu u BiH, ali ko je plaćao Mladića i kompaniju? Odakle je stizalo naoružanje VRS? Tu je i Banjaluka. Kako da se približe Beograd i Sarajevo, a da to ne naljuti Dodika? To će morati Tadić da objasni svom „drugu Miletu“. Tu je i Novi Pazar. Ako sam dobro čula, u emisiji sarajevske TV, za autonomiju Sandžaka se založio ne samo muftija Zukorlić već i ministar Sulejman Ugljanin, koji, gle čuda, tvrdi da su prava Bošnjaka u Srbiji „na vrlo niskom nivou“ i da o tome ni vlada čiji je član „mnogo ne razmišlja“. Eto još jednog razloga za bošnjačko-srpski dijalog, ali u okvirima ove zemlje. Jedan od preduslova za približavanje Beograda i Sarajeva je ispunjen – Baki (Bakir Izetbegović) je, po Ivi Josipoviću, pozdravio Bokija (Borisa Tadića). Valjda im kuriri uskoro neće biti potrebni.