Neka se spremi – Aćif

Viši sud u Beogradu, sutradan je rehabilitovao četničkog komandanta Dragoljuba Dražu Mihailovića, čije su jedinice, pored ostalog, optužene za ubistvo hiljade Bošnjaka, uglavnom u istočnoj Bosni i Sandžaku. Sud je naglasio da se odluka o rehabilitaciji odnosi na suđenje Mihailoviću, za koje smatra da nije bilo pošteno i da nije raspravljao o zločinima za koje je osuđen. Ukoliko Sud rehabilituje osuđenog, zar se time ne opraštaju i zločini? Ako Srbija rehabilituje osuđene za zločine nad Bošnjacima, kako je moguć dogovor dva naroda? Kako Bošnjaci, državljani Srbije, da poštuju takvu zemlju?

Zakonom o izjednačavanju partizana i četnika donetog u vreme koalicione vlade DS, kao i „pratećim“ radovima pojedinih intelektualaca i političara, urađen je veći deo posla, te je odluka Višeg suda očekivana posledica dugogodišnjeg projekta nove interpretacije Drugog svetskog rata. Javnost se ipak uzburkala, pa su usledile reakcije zvaničnika. Izjasnio se i premijer koji je pozvao Srbiju da gleda u budućnost, a ne prošlost. Kasno Vučić „pred Palatu pravde stiže“, Pandorina kutija je otvorena. Moji Bošnjaci, nakon jednodušne osude rehabilitacije Mihailovića, podsetili da i mi kandidata za rehabilitaciju imamo – Aćif-efendiju Hadžiahmetovića, komandanta Novog Pazara, koji je odbranio grad i muslimane od četnika.

U Novom Pazaru ispisani grafiti „Aćif efendija komandant“, spomen tabla stoji na mestu na kome se nalazila njegova kuća. Kao saradnik okupatora, streljan je 1945. Njegovim jedinicama na teret se stavlja ubistvo Srba, ali i Bošnjaka, bliskih komunistima. Srbi i Bošnjaci verovatno različito gledaju na Dražu i Aćifa. Neki pominju da je Aćif dobio Hitlerov orden, te kao krunski dokaz razlike ističu da su Dražu odlikovali saveznici. Taj argument je malo sumnjiv, pošto dokaza o odlikovanju Hadžiahmetovića, izgleda, nema. Dotični jeste, navodno, dobio nemački orden, ali za zasluge u Prvom svetskom ratu u kome je učestvovao, kao državljanin i oficir Osmanske imperije, na strani poraženih. Nije se, međutim, politički slagao sa nemačkim nacistima, jer je želeo da Novi Pazar bude deo „velike Albanije“, što su oni odbili. Ima razlika između dva slučaja, najbitnija je verovatno ta što su teritorija ratovanja i broj žrtava Hadžiahmetovićevih jedinica znatno „skromniji“ od Mihailovićevih. Nešto ih spaja. Hadžiahmetović je 1944. dozvolio četnicima beg od partizana preko teritorije koju je kontrolisao, a ako sud bude nepristrasan, Dražu i Aćifa možda spoji i rehabilitacija. Zagovornici Aćifove rehabilitacije tvrde da on ne samo da nije imao pravično suđenje već nije imao ni advokata. NJemu, kažu, ekspresno sudili i streljali ga u istom danu. Znači, da je dobio i tri Hitlerova ordena, ubio desetine hiljada nevinih – Aćif mora da bude rehabilitovan jer nije imao pravično suđenje. Pre Mihailovića rehabilitovan i knez Pavle Karađorđević, namesnik i faktički šef države u vreme potpisivanja Trojnog pakta, te je iluzorno pričati o kolaboraciji sa nacistima. To je nama „naša borba“ za pravnu državu dala.

Zašto bismo se tu zaustavili? Nastavimo, proširimo listu, potrudimo se da rehabilitacija postane opšti trend u bivšoj Jugoslaviji. Za koju godinu možemo da rehabilitujemo i osuđene za zločine u ratovima iz devedesetih. Možda se onda obistini izmišljena priča devojčice iz manjeg BH entiteta, RS, koja kruži internetom. „Živim u Ulici Stanislava Galića (doživotna robija u Hagu), idem u OŠ „Biljana Plavšić“ (11 godina zatvora) Svako jutro ja i moja drugarica Jelena, koja živi u Ulici Momira Nikolića (20 godina zatvora) , zajedno idemo u školu…“