Nekada treba stati

Jedna od fraza koju je skovala je banalnost zla i zasniva se na tezi da velika zla u istoriji nisu počinili fanatici i sociopate već obični ljudi koji su prihvatali tumačenje države da su akcije u kojima učestvuju normalne. „Totalitarizam se poziva na veoma opasne emocionalne potrebe ljudi koji žive u potpunoj izolaciji i strahu jedni od drugih“, pisala je Arent, koja je koristila i savet: „Stani i razmisli!“

Srbija naravno nije totalitarno već skoro hronično šizofreno društvo koje, sa jedne strane ima sklonost ka autokratiji i čvrstoj ruci, a sa druge ka buntovništvu i anarhiji. Ima tu dosta materijala za filozofsku analizu, ali pozabavimo se političkom praksom. „Srbija ne sme da stane“, poručuju predsednik Aleksandar Vučić i njegovi naprednjaci sramno plagirajući poruku ubijenog premijera Zorana Đinđića.

Treba da nastavi da se radi, gradi, napreduje, veće plate, penzije… Brže, jače, bolje, u novoj formi. U redu je sve to, ali da poslušamo pametnu Hanu Arent – stanemo i razmislimo.

Gde smo posle pune decenije vlasti Aleksandra Vučića? Da li smo zadovoljni? Radimo, gradimo, napredujemo, plate i penzije nam nikad veće, školstvo i zdravstvo kao švajcarski sat funkcionišu, sistem bezbednosti i pravosuđe nezavisni i profesionalni, mito i korupcija na skandinavskom nivou, predsednik poštuje Ustav, zakone, političke neistomišljenike… Da li verujemo u takve predizborne bajke?

Mnogi očigledno veruju. Zadovoljni „životom ovim prokletim“, kako kaže gospođa sa snimka negde sa juga Srbije, članica SNS, penzionerka sa 17 hiljada penzije.

Ako je zadovoljna, zašto joj je život proklet? Ili druga koja je došla prošlog vikenda na miting SNS u Beograd. Mnogo voli predsednika koji joj dao 20 hiljada dinara. „Kažu neki dao nama penzionerima 20, a uzeo 120 hiljada, e neka je i neka ponovo uzme“, poručuje.

Za desetak dana imamo parlamentarne i izbore u 60-ak lokalnih sredina. Šta nam je drugo činiti nego da glasamo? Dotične gospođe nemaju dilemu. Kao i mnogi, glasaće za vlast pošto su zadovoljne i mnogo vole predsednika.

Neki ne veruju u predsednikove bajke, ali ne glasa im se, ono-moj glas ništa ne znači, svi su isti, Kurta i Murta… Sve su to izgovori, opravdanja, strah od promena. Najlakše je to pokazati na čuvenoj floskuli – nema novih lica. Novih lica na strani vlasti čini mi se zaista nema, bar ne u prvoj postavi, ako izuzmemo unuka Slobodana Miloševića, ali zato ih ima na opozicionim listama.

Nama Beograđanima je možda lakše da se opredelimo. Javni prevoz nikad gori, investitori uništiše grad, gradske vlasti interese građana podredili privatnim investitorima, a ponašaju se kao da je svet od njih počeo.

Ukoliko ne dođe do promene vlasti u glavnom gradu, onda bi trebalo da stanemo i još ozbiljnije razmislimo – društvo u kome živimo nije normalno, da li su samo političari za to krivi ili ima i naše odgovornosti?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa