Nekoliko dana oktobra

Dileme su samo koliko će poskupeti i kada? Vladi se uvek čini da nije dobro, na primer, da i struja i gas poskupe odjednom, pa najpre poskupi jedan, a posle kraćeg vremena i drugi energent. Biće tako i ove godine. Predsednik Sportskog društva „Crvena zvezda“ poznatiji kao ministar energetike i provereni kadar SPS Petar Škundrić lepo je rekao da gas mora da poskupi, samo se ne zna koliko, a struja neće „do kraja godine“.

Građanima ophrvanim takvim problemima, mediji, analitičari, političari, početkom meseca, ponude svoje viđenje čuvenog 5. oktobra. Ne može se taj datum i svrgavanje Slobodana Miloševića nikako izbeći. Kao što struja i gas moraju da poskupe, moramo da se podsetimo i tog događaja. I onda se prisećamo gde smo bili i šta smo radili. Ja sam, hvala na pitanju, 5. oktobra 2000. godine bila u centru zbivanja. Ne, nisam palila, a ni krala tadašnju Saveznu skupštinu (daleko bilo), ali sam najpre sa lica mesta, centralnih beogradskih ulica, pratila dešavanja, a uveče bila u Gradskoj skupštini gde su se okupili tadašnji „revolucionari“. Dogovarali se lideri DOS šta im je činiti. Kao da je juče bilo, sećam se stiže jedan, drugi, treći… Novinara kao pleve, a Gradska skupština kao Vavilonska kula. Svi čekaju Vojislava Koštunicu. Stiže Voja, satima posle mene, oduševljenje, govor, pobeda i rasturanje.

Gde smo sada, deset godina od petooktobarskih promena? Na dnu, gde smo bili i tog 5. oktobra 2000. godine. Teško da se može reći da je Srbija uređenija država, iako smo silne reforme preturili preko glave, prosečna plata jedva 300 evra, nezaposleno oko 800.000 građana, korupcija, organizovani kriminal, nesposobna vlast… Naravno da nije „sve isto, samo njega nema“, ako ništa ukinuli su nam sankcije i vize za zemlje Šengen zone, ali je razlika toliko simbolična i minimalna da je pitanje zašto se uopšte više prisećamo 5. oktobra? Stoga toplo preporučujem kolegama da od sledeće godine prestanemo sa već patetičnim lamentiranjem nad 5. oktobrom, izneverenim obećanjima i propuštenim prilikama. Grejanje i zimnica su mnogo bitniji, posao i platu da ne pominjem. Rezultati istraživanja pokazuju da je standard u vreme Miloševića ocenjen prosečnom ocenom 1,95, dok je vlast koja je došla nakon njega dobila ocenu 2,32. Da Srbijom trenutno vladaju kriminalci misli 23 odsto građana Srbije, a da vladaju predsednik države, vlada, Skupština i premijer misli 18 odsto ispitanika. I to je slika 5. oktobra. Doduše, pošto uopšte nije nemoguće da do sledećeg 5. oktobra u premijersku fotelju zasedne Tomislav Nikolić, taj datum će možda sam od sebe „nestati“. Ajd da onda ovogodišnji jubilej istrpimo.

Kao da nam nije dovoljno jada oko 5. oktobra, u prvoj polovini meseca treba „preživeti“ još tri očekivano bitna datuma: paradu ponosa 10. oktobra i posete američke državne sekretarke Hilari Klinton i italijanskog premijera Silvija Berluskonija, planirane za 12. i 13. oktobar. Ako ne spadate u tipične Beograđane koji pri najavi tako važnih događaja i poseta prvo pomisle na blokiran grad, povećane mere bezbednosti, moguće incidente i već smišljaju kako da opravdaju izostanak s posla, naravno ukoliko ga imaju, već liberalniji deo građanstva – u ova tri događaja možete videti razlog za optimizam. Zar bi u Srbiji pre 5. oktobra iko razmišljao o održavanju parade ponosa ili posetama visokih zapadnih političara? Druga i brojna škola mišljenja, u tim stvarima, međutim, vidi nazadovanje države, koja gubi svoj „identitet“ i predaje se mrskoj zapadnoj civilizaciji i politici.

Sigurno su daleko od istine oni koji građanstvo plaše da je parada ponosa skoro jednako bitna za evrointegracije Srbije kao saradnja sa Haškim tribunalom, ali stvar je dosta važna. Kao deklarisano demokratska zemlja koja je usvojila i zakon protiv diskriminacije, te, pored ostalog, garantuje i slobodu okupljanja, Srbija mora da omogući svojim građanima homoseksualnog opredeljenja, njihovim prijateljima i onima koji ih podržavaju, mogućnost da se okupe, slobodno kreću, demonstriraju, slave, protestuju… Ako to ne želi, niko je neće prisiljavati, ali ukoliko hoće da je EU prihvati kao ozbiljniju državu i kandidata za članstvo, Srbija mora najpre da počne da poštuje svoje zakone i Ustav, a u njima piše da nema diskriminacije ni po kojoj osnovi, političkoj, rasnoj, verskoj, nacionalnoj, ali ni po seksualnom opredeljenju. Čemu onda buka oko parade ponosa? Usvojeno mora da se poštuje i tačka. Tačnije, treba da se poštuje, a na vladi je da pokuša da spere ljagu sa sebe zbog prošlogodišnjih „igara“ sa paradom ponosa. Pa makar i ministar Čiplić bio na čelu kolone.

Šta reći o posetama Hilari Klinton i Silvija Berluskonija? Bitni ljudi nas posećuju, mnogi bi voleli da nas gošća iz Vašingtona zaobiđe, no nije moguće. Ne simpatišem američku spoljnu politiku zbog stotine razloga, ali bez Vašingtona očigledno nije moguć dijalog Beograda i Prištine. Ukoliko poseta sekretarke SAD omogući početak tog procesa, njen boravak će biti uspešan, ako se to ne desi… Berluskoniju se, s druge strane, mnogi raduju, posebno „prezident Kluni“. Kakav šeret na čelu ozbiljne zemlje! Rim toliko zdušno podržava približavanje Srbije EU da su mnogi ovde zaboravili da je i ta zemlja priznala nezavisnost Kosova. Nekima se to spočitava, dugima ne, ali objektivnost nam nikada nije bila jača stvar. Valjda ćemo nakon ove posete znati da li ćemo od Fijata imati neku vajdu.

Početkom oktobra počinje i redovno jesenje zasedanje Skupštine Srbije, ali je parlament proradio malo ranije. A u njemu, Dragan Šormaz glavna „zvezda“. E, da mi je neko pre 10 godina rekao da će Šormaz biti glavna zvezda Skupštine…