(Ne)zvani gosti

Tu nema ni partijskih, ni nacionalnih, a boga mi ni verskih podela. Srbi, Mađari, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Crnogorci, socijalisti, demokrate, radikali, naprednjaci, narodnjaci i ostali uglavnom su ubeđeni da su oni lično, Srbija kao zemlja i Srbijanci kao njeni građani, oličenje gostoljubivosti. Neki bi uz to pomenuli da je njihov narod najlepši, najpametniji i najstariji, ali to je već druga priča koja bi iziskivala ozbiljniju i stručnu analizu.

Desi se da se neki stranci požale na mrke poglede domaćina i prljave ulice naših gradova, ali radije se sećamo onih drugih. Onih koji su u izjavi beogradskom dnevniku tvrdili da je Kalemegdan nešto najlepše što su videli, a Beograd lepši od Pariza, ni manje ni više. Pisalo u naslovu. Ili grupu postarijih američkih turista čiji se brod pre nekoliko meseci usidrio u beogradsku luku, koji su bili oduševljeni priređenim dočekom, solju, hlebom, folklornim igrama. So izgleda nigde nije slana kao u Beogradu, mada je verovatno stigla iz Tuzle. Beograd i Srbija ovih dana ponovo dokazuju svoju gostoljubivost. Međutim, kao što se u običnom životu desi da vam u goste ponekad stignu i oni koje biste radije izbegli – rođaci iz petog kolena kojima je potrebno višednevno prenoćište – i države zadesi takav usud da im dođu oni koje bi radije izbegli. Beogradu takvi gosti obično stižu iz Haga, ali ovih dana dolaze i iz nekih drugih pravaca.

Prvo je u zvaničnu posetu srbijanskom delu Sandžaka u ponedeljak došao reis-ul-ulema Islamske zajednice BiH Mustafa Cerić, kog ovdašnja Islamska zajednica u Srbiji priznaje za svog verskog poglavara. Oni iz druge verske zajednice muslimana su mu zviždali, a država se našla u nebranom grožđu. Hoće dobre odnose sa muslimanskim zemljama kako one ne bi priznale nezavisno Kosovo, ali ne razume najbolje svoje građane muslimanske veroispovesti. Onda je, koji sat kasnije, u Beograd sleteo predsednik Crne Gore Filip Vujanović. Njega je srdačno dočekao predsednik Boris Tadić, a u sviti se našao i ministar inostranih poslova Vuk Jeremić. Nije bio nasmejan kao Tadić, ali bar nije pominjao „nož u leđa“ koji je Podgorica zabila Beogradu priznanjem Kosova. Taj „nož“, međutim, mnogi ovde skoro neće oprostiti nekadašnjem „drugom oku u glavi“. Pošto se najbolje čuva za finale, danas nam stiže američki potpredsednik Džozef Bajden. Od njega i njegovog „bajdenomobila“ najviše strepe Beograđani frustrirani čestim blokadama grada. Bilo bi najbolje da su, po ugledu na vlasti Tutina u slučaju Cerićeve posete, beogradske sredu proglasile neradnim danom.

Niko od zvaničnika nije rečju nagovestio da je bilo ko od pomenute trojice neželjen gost, (to gostoljubivi ljudi ne čine već se naprotiv smeškaju od uva do uva) ali se između redova lako može naslutiti da su pomenuti uvaženi gosti, kad već žele da dođu, možda mogli drugo vreme da izaberu ili da su se rasporedili tako da imamo više lufta i presaberemo se između njihovih vizita. Poseta u većem delu ovdašnje javnosti mrskog Bajdena već je dobila atribut istorijske jer nam decenijama iz Vašingtona nije stigao gost tako visokog ranga. U najavi su iz Vašingtona stigle ohrabrujuće reči da je ovo „ogromna prilika da jasno stavimo do znanja Vladi Srbije i narodu Srbije da se nadamo da ćemo moći da pritisnemo dugme za resetovanje odnosa“. Resetovanje je inače reč engleskog porekla, znači dovođenje određene stvari na početnu vrednost ili položaj i koristi se najčešće u kompjuterskoj terminologiji.

Nakon implementacije, transparentnosti, tranzicije, relaksacije, eto nama još jednog termina koji će verovatno ući u širu političku upotrebu. Pre neki mesec američka državna sekretarka Hilari Klinton najavila je resetovanje odnosa sa Rusijom i ruskom ministru Sergeju Lavrovu poklonila malu žutu kutiju sa crvenim dugmetom, na kome je na engleskom pisalo „resetovati“, a na ruskom „peregruska“. Pogrešila je pošto „peregruska“znači „preopteretiti“. Srbija svakako mora da resetuje svoje odnose sa susedima i SAD kako ne bi došlo do nove „peregruske“, ali posete ovog tipa sigurno neće biti ni presudne ni dovoljne.