Ništa bez „Kaćuše“

Sećam se, kao da je bilo juče, tog 17. februara 2008. Iz Prištine stizale vesele scene, razdraganih i raspevanih ljudi.

„Šota“ se na svakom koraku igrala i pevala.

U Beogradu bes, ljutnja, očajanje. Letimično sam pratila obeležavanje 14. rođendana „najmlađe evropske države“.

Opozicija bojkotovala govor premijera Albina Kurtija, veselja na ulicama ni približno kao 2008.

Daleko od toga da se kosovski Albanci preispituju i da razmišljaju o povratku pod vlast Beograda, ali pokazalo se da nije lako graditi državu.

Problemi svuda, pa i na Kosovu.

Tamo možda i višestruko veći.

Kada je ruski predsednik Vladimir Putin u ponedeljak uveče saopštio i potpisao očekivanu odluku o priznanju jednostrano proglašene nezavisnosti istočnih delova Ukrajine – Donjecka i Luganska, na RT sam gledala vesele i razdragane ljude, mašu ruskim zastavama, starija gospođa zaplakala od sreće, vatromet…

Možda zato što je bilo veče, hladno, tek slavlje u Donjecku mi ni približno nije bilo veselo kao „onomad“ 2008. u Prištini. „Šote“, naravno nije bilo, ali nisam čula ni „Kaćušu“. Ograđujem se, možda sam nešto propustila.

Ako ovako slave rusko priznanje svojih „narodnih republika“, kako li će slaviti za 14 godina? Tada verovatno neće biti republike već deo „Putinovog carstva“.

Da li se ovaj deo „ukrajinske krize“ završava Putinovim priznanjem dve proruske i otcepljene oblasti Ukrajine i ulaskom ruske vojske?

Ili će se možda sa istoka proširiti na ostatak Ukrajine?

Ukoliko dođe do rasplamsavanja sukoba, što se ne isključuje, nikome neće biti lako na Starom kontinentu, pa ni Srbiji.

U delu ovdašnje javnosti, Putinova popularnost može se porediti samo sa Đokovićevom, ali koliko je racionalno podržavanje ruskih poteza?

Priznanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, Zapad je želeo da kazni Srbiju zbog uloge u ratovima devedesetih, zaustavi borbe i zločine u „južnoj srpskoj pokrajini“.

Taj potez je, nesumnjivo bio kršenje međunarodnog prava.

Putinovo priznanje dve ukrajinske oblasti, kao i prethodna aneksija Krima, takođe je nesumnjivo ne samo kršenje međunarodnog prava već i sporazuma koje su potpisali Kijev i Moskva nakon raspada SSSR.

Da li je Srbiji zbog toga lakše?

Da li se kršenje međunarodnog prava zapadnih zemalja, u slučaju Kosova, poništava ruskim kršenjima ne samo u Ukrajini već i prethodno u Gruziji i Moldaviji?

Istorijski posmatrano, svaka imperija, od Rimske, preko britanske, osmanske do danas moćnih SAD stvarala se i širila „ognjem i mačem“, te „usputnim“ uništavanjem manjih država i naroda.

Isto važi i za Rusiju. Nisu oni demokratskim sredstvima postali ubedljivo najveća zemlja sveta.

Mnogima je drago što je Putin „pokazao zube“ Zapadu i najavljuje dalje širenje Rusije.

U takve ne spadam, a Putinov govor, nipodaštavanje ukrajinske nacije i države, najavu vaskrsavanja nove „Ruske imperije“ smatram izuzetno opasnim.

Kao velika i moćna zemlja, Rusija ima pravo da širi svoj uticaj pogotovo u sebi istorijski bliskim zemljama i narodima sa kojima su vekovima živeli u Ruskom Carstvu ili SSSR.

Mogao je Putin da bogatstvo koje je Rusija zaradila od plina i nafte, upotrebi tako što će prvo poboljšati standard i život svojih građana, a onda „mekim uticajem“ širiti rusku popularnost i ugled, a ne da za to koristi oružje.

Svima koji slave Putina i možda se nadaju se da će Srbija postati ako ne baš „ruska gubernija“, onda bar de ruske interesne sfere, polako i dobro razmislite. U poređenju s Putinom, naš autokrata je zlato.