Novi Pazar je svet

Opet se nameće teza da Sandžak predstavlja krizno žarište na kome će se, daleko bilo, reprizirati Kosovo. Nikada se sa takvim tezama nisam slagala iz prostog razloga – u Sandžaku nema separatizma, otcepljenje ne traži nijedna politička stranka ili udruženje Bošnjaka, pa ni u većem delu Srbije omrznuti muftija Zukorlić. U Sandžaku je i tokom rata u BiH sačuvan mir, izuzimajući otmice i ubistva Bošnjaka u Sjeverinu i Štrpcima, napade srpskih oružanih formacija na pojedina bošnjačka pogranična sela, ali za to su razlozi i nalogodavci bili van ove oblasti. Kada su čuvenog 17. marta na Kosovu gorele crkve, u Beogradu i Nišu džamije, Novi Pazar je sačuvao mir, mada nije bilo teško napasti Đurđeve stupove ili Sopoćane. Zašto onda danas dolazi do zaoštravanja? Izgleda da to mnogima odgovara, nekima u Novom Pazaru, ali što je još opasnije i u Beogradu.

Sandžak i sandžački Bošnjaci uvek su bili idealni za manipulaciju, delimično su sami za to odgovorni, ali mnogima u Beogradu, po sistemu „zavadi pa vladaj“, to „paše“. Prvo smo imali sukob Ugljanin – Ljajić, onda formiranje dve islamske zajednice, od kojih jednu, Adema Zilkića vlast očigledno forsira i pokušava da nametne ovdašnjim muslimanima, uskoro će po svoj prilici Bošnjaci dobiti i dva nacionalna saveta-jedan- Zukorlićev, koji država ne priznaje i koji kritikuje vlast i drugi, koji će verovatno predvoditi opcija ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina, koji, prirodno, hvali vlast. I vlast njega.

U zemlji punoj problema, kao što je Srbija, uvek dobro dođe „krizno žarište“ kao Sandžak. Zašto bismo se bavili uništenom ekonomijom, nemaštinom, korupcijom… kad je tu novo „krizno žarište“ u kome, gle sreće, većinu čine pripadnici manjiskog naroda i religije, znači eto nama opet razloga za bujanje mržnje? Naravno, i neke Sandžaklije umeju žestoko da uzvrate. Sandžak ima svoje specifičnosti, ali umnogome je paradigma onoga što se dešava u Srbiji. Kao i ostatak zemlje, Sandžak je razočaran rezultatima političkih promena. Bošnjaci godinama glasaju za prodemokratske snage, njihovim glasovima su DS i Tadić i pre dve godine dobili izbore (i tada je Srbija bila sekularna država, a Zukorlić muftija, ali stranka predsednika Republike nije bila gadljiva na njegovu podršku), u sandžačkim opštinama na vlasti su se smenjivali Ugljanin i Ljajić, ali građani od toga nisu videli nikakav boljitak. Štaviše, para i posla je sve manje, čim počnu žege, pola Novog Pazara ostane bez vode. U takvim uslovima, nije čudno što su se mnogi Bošnjaci okrenuli politici i retorici muftije Zukorlića, koji nije proizvod nikakvog bošnjačkog „ekstremizma“, već katastrofalnih rezultata i grešaka pre svega bošnjačkih stranaka, ali i republičkih vlasti koje dalje od Beograda i Novog Sada, Srbiju ne vide.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava u slučaju izbora za nacionalni savet Bošnjaka povlačilo je brojne sumanute i izgleda protivzakonite poteze koji su samo štetili i unosili pometnju. Ako je Bošnjačka kulturna zajednica, lista koju je predvodio Zukorlić, osvojila najviše glasova, a jeste, zatim obezbedila većinu, što takođe jeste, zašto Ministarstvo ne priznaje savet koji su formirali? Zato što se to ne sviđa dvojici Bošnjaka – ministara u Vladi Srbije? Oni imaju tapiju na bošnjačke glasove? Šta će nam onda izbori? Ili nečega drugog? Imam i ja neke zamerke na Zukorlićev račun, ali uvek je bolje nekoga ko ima značajan politički uticaj, muftija ga nesumnjivo među Bošnjacima ima, „uvući“ u institucije sistema. Savet se ionako bavi kulturom, Bošnjaci bi praktično videli ume li muftija korisno da radi ili samo priča. One koji sumnjaju u efikasnost uključivanja u institucije, podsećam da su i Ugljanin i Ljajić devedesetih bili „separatisti“. Ugljanin je, naravno u montiranom procesu, bio i optužen za terorizam, ugrožavanje teritorijalnog integriteta Srbije i pokušaj stvaranja „države Sandžak“. Danas nisu separatisti već ministri.

Autistični stav Srbije izazvao je radikalizaciju krugova oko Zukorlića, pa tako dobismo Deklaraciju kojom se traže pregovori o statusu Sandžaka, Bošnjaka, položaj konstitutivnog naroda i još svašta nešto. Uvek sam bila protiv tako pompeznih i nerealnih zahteva i radije se zalažem za poštovanje zakona i Ustava. Lepo mi je kao pripadnici manjinske nacije i religije, nasmejalo me je objašnjenje nadležnog iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava da pripadam „specifičnoj“ nacionalnoj zajednici, ali konstitutivan narod… Kome to treba? Konstitutivnost se niti maže na hleb niti se sipa u traktor.

Beograd bi trebalo da prizna da je pogrešio u slučaju izbora za nacionalni savet Bošnjaka, okane se mešanja u stvari islamske zajednice, pokuša da umanji štetu, ali ne sme opet da gleda u Ankaru. Ovu kašu je sam zakuvao. Nikakvo zaoštravanje ne odgovara ni Bošnjacima ni Srbiji, pogotovo ne repriza politike „uhapsite Vlasija“ u slučaju muftije Zukorlića, koji bi takođe trebalo da bude svestan da nije „bog i batina“ i smiri loptu. Ima li u Beogradu i Novom Pazaru snage za to? Ne bi se reklo po sadašnjim izjavama. Ima ipak pameti u Srbiji. Evo Dragan Marković Palma nije dozvolio da ga „navuku“, pa je povukao amandmane na izmene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. A taman je izgleda obezbeđena većina za usvajanje očigledno protivustavnih amandmana, ali nije Palma „grbav“.