Od kongresa do kongresa

Predsednika Tadića uvek i svuda ima, premijer Cvetković je nešto uzdržaniji. Po tome liči na svog prethodnika Vojislava Koštunicu, kog su stalno kritikovali da je zatvoren i neobavešten. I kad treba i kad ne treba. Ali, i Koštunica je voleo da izađe iz kabineta, i to ne samo do svoje Belanovice. Bio i on na nekim utakmicama, dočeku Nove godine, a Sajam knjiga je posebno voleo da obilazi.

Pre nešto više od četiri godine, tadašnji premijer Vojislav Koštunica izjavio je prilikom obilaska Sajma knjiga da je „najvažnija knjiga koja se na njemu izlaže – Ustav Srbije“. „Tom knjigom se jasno stavlja do znanja da je jedan deo Srbije – Kosovo – njen sastavni deo, i da je to bio i ostao, duhovno, istorijski i u mnogo čemu“, rekao je Koštunica tada novinarima. Sajam je, kao što je i običaj bio u oktobru, te 2006. godine, a Ustav je donet koju nedelju ranije. To je još uvek aktuelni ustav koji bi sad mnogi da menjaju.

Za razliku od Koštunice, meni je Ustav daleko od omiljenog štiva, ali sam ga, verovali ili ne, pročitala. Ima u njegovih 200 i nešto članova baš zanimljivih stvari. Recimo u članu 60 piše da se svakome jemči pravo na rad. „Svako ima pravo na slobodan izbor rada. Svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta. Svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći…“ Šta na to kaže oko 800.000 nezaposlenih građana Srbije? Jesu li se oni odrekli tog prava?

Koji red nakon ovoga, u članu 69 možemo saznati da „Građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva… „Pravo na obrazovanje definisano je članom 71 koji poručuje da „Svako ima pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje obrazovanje je besplatno. Svi građani imaju, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju. Republika Srbija omogućuje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja besplatno visokoškolsko obrazovanje, u skladu sa zakonom“. Zašto onda studenti malo-malo pa protestuju ulicama Beograda?

Ustav je, dakle, vrlo interesantno štivo koje treba da čita svako ko ima vremena i želi malo da se zabavi. Ko više voli živu sliku, može da gleda izveštaje sa kongresa političkih partija kojih ovih dana ima tušta i tma. Ustav se, inače, bavi i političkim strankama kojima se „jemči i priznaje“ „uloga u demokratskom oblikovanju političke volje građana“. Šta smo imali ovih dana i nedelja? Decembar je otvorio Vuk Drašković koji je na Šestom saboru SPO ponovo izabran za predsednika. Gle čuda, bio je jedini kandidat. Taman smo sredili utiske sa Sabora SPO, kad dođe Kongres SPS. Na njemu Ivica Dačić jedini kandidat za predsednika. Gle čuda, izabran je na tu funkciju. Danas će oči Srbije biti uperene ka Beogradu i izbornoj skupštini DS. Šta tu imamo? Da se kladimo da će Boris Tadić biti izabran za predsednika DS? Ne samo što je najbolji već je i jedini kandidat, pa iznenađenja neće biti. Različite su kalkulacije o potpredsedničkim mestima, ali ne bi me iznenadilo da sve bude po onoj narodnoj „tresla se gora…“

Da li je moguće da partije koje na stranačkim izborima nemaju više kandidata za predsedničku poziciju, da parafraziram Ustav, oblikuju demokratsku volju građana? Kakav moderan i demokratski sistem mogu da grade partije u kojima se, setimo se dosadašnje prakse, pojava protivkandidata shvata kao bitka na život i smrt? Oni koji su se usuđivali da „stanu na crtu“ lideru i gubili po pravilu tako loše su prolazili da bi u svakome drugome ko ima klicu ambicije i bunta ubijali svaku želju da se usude da pomisle da se kandiduju za predsednika partije. Lakše je izaći i osnovati novu partiju nego ostati u staroj kao neko ko se drznuo da izazove predsednika, makar samo zbog toga što ima tek malo drugačiju viziju o tome u kom pravcu treba da ide dotična partija.

Naravno da broj kandidata za vodeće stranačke funkcije nije ni jedino ni najbitnije merilo demokratičnosti neke partije, ali da li ćemo doživeti da neka ozbiljna partija izađe sa dva, tri, četiri kandidata za predsednika? Bilo je takvih primera ranije (setimo se pomenute DS nakon ubistva Zorana Đinđića i Skupštine na kojoj je aktuelni predsednik „počistio“ svoje protivkandidate), nisu bili slavni, ali možda bi neki naredni pokušaj bio uspešniji. Ne bi bilo loše i da na sednicima najviših stranačkih organa čujemo i poneku ozbiljnu kritiku. Kako je moguće da su građani Srbije nezadovoljni stanjem u zemlji, a političke stranke prezadovoljne svojim liderima i učincima svog rada? Nešto tu ne štima.

Neće biti dobro ukoliko se Srbija pretvori u zemlju u kojoj je lakše promeniti Ustav ili osnovne zakone od predsednika političkih partija, čak i ukoliko gube izbore. Da se razumemo, nemam ništa protiv da zainteresovane stranke menjaju aktuelni Ustav Srbije. Štaviše. Bujrum, slobodno ga menjajte, čitala ga jesam, ali ga podržala na referendumu nisam, no bilo bi dobro da menjate malo i svoju unutrašnju organizaciju. I dajte jednom više kandidata za funkciju predsednika.