Ode Saša

Najavljena dorada Nacrta zakona o radu ne mora automatski da bude loša, ali možda je i nagoveštaj da aktuelna vlast ne želi istinske reforme, što je potpuno razumljivo. Radikalni rezovi u javnom sektoru, reforma radnog i penzionog zakonodavstva, srušiće svaku vlast, a to ne želi nijedna stranka. Nisu, uostalom, želeli ni njihovi prethodnici. Kad razmišljate o izborima, a prevremeni su na dnevnom redu, nisu vam potrebne ni reforme ni izjave o višku od 100 hiljada zaposlenih u javnom sektoru. Izbori se dobijaju demagogijom, najavom bar sto hiljada novih radnih mesta, desetine milijardi investicija… a ne reformama.

Koliko su Radulović i njegovi savetnici krivi za povlačenje Nacrta i nezadovoljstvo javnosti različitim izjavama ne samo o tom zakonu već i ostalim ekonomsko-socijalnim temama? Mnogo. Prvo, pokazali su neshvatljiv diletantizam, jer bez podrške ostalih nadležnih ministarstava i vlade, a tu podršku očigledno nemaju, nije trebalo ništa da najavljuju. Primetno je da jednako važno Ministarstvo finansija i ministar finansija Lazar Krstić ćuti i tek povremeno „spusti“ kolegi Raduloviću. Drugo, svakodnevnim izjavama i demantijima, svađom sa sindikatima, prozivkom i Danasa zbog teksta o penzijama, iznervirali su i zbunili ljude da većini nije jasno šta Ministarstvo privrede hoće? Raduloviću, prvo smisli, pa onda tvitni.

Niko ne želi da ostane bez posla, ne želi smanjenje plata i penzija, uskraćivanje radnih prava, sigurno je da su mnoge Radulovićeve ideje zasluživale preispitivanje, ali svako iole pametan je svestan da ovako više ne može i da su potrebne ozbiljne reforme, koje ova vlada izgleda niti želi niti je sposobna da sprovede. Srbiju će „ugušiti“ glomazni, neefikasni i skupi javni sektor i državna administracija, pa, ma koliko da nam se nije dopala „računica“ o mogućoj „nacionalnoj penziji“ od 200 evra, ovim tempom ovdašnji penzioneri uskoro verovatno ni toliko neće primati. A mi, srednja generacija, nećemo ni dočekati penziju. Možda i zbog katastrofalnog zdravstva.

Radulović, čiji su ministarski dani faktički odbrojani, javnost je zbunio i pominjanjem reforme zdravstvenog sistema koji bi se finansirao iz budžeta. Posle je opet objašnjavao šta je hteo da kaže, no, kao osoba koja mesecima ima direktan kontakt sa srpskim zdravstvom, pristalica sam i „radikalnijeg“ rešenja. Na pragu sam odluke da Srbiju tužim i tražim odštetu, a verujem da bi isto učinilo desetine hiljada građana, kojima je država godinama i decenijama uzimala doprinose za zdravstvo, a kada nam je lečenje potrebno, sami kupujemo lekove, čak i za najjednostavnije bolesti, plaćamo preglede. Zašto nam onda država uzima pare za zdravstvenu zaštitu, koja u mnogim slučajevima služi da u državnim bolnicama „tranžiraju“ pacijente na one koje mogu da upute i „šišaju“ u svojim privatnim klinikama i „izgubljene slučajeve“?

Ministar Radulović i njegova ekipa će svakako, pre ili kasnije, otići, ali će problemi ostati. Koga još to brine? Država opet finansira Egzit, biće i za Guču, „Ravnu goru“, 100 godina od Prvog svetskog rata i ostale projekte od „nacionalnog“ i „državnog“ značaja. Ima se, može se.