Osećaj za tajming

Vlasti u Beogradu su izgleda poslednje primetile da je pao Berlinski zid, a nadali su se povratku socijalizma 1991. godine u vreme neuspešnog državnog udara protiv sovjetskog lidera Mihaila Gorbačova i 1993. godine kada su se pojedini deputati pobunili protiv predsednika Rusije Borisa Jeljcina. I ovim sadašnjim se ponekad „priviđaju“ nesvrstani i hladni rat, ali ne može im se osporiti da pokušavaju da se prilagode potrebama. Dokaz je i podnošenje kandidature za članstvo u EU. Neki kažu prerano, ali možda je ministar inostranih poslova Švedske Karl Bilt pozvaniji da o tome govori. „Pravi je trenutak da Srbija zatraži status kandidata za članstvo u EU“, kaže Bilt, potvrđujući time ocenu predsednika Borisa Tadića da Srbija „u najboljem mogućem trenutku“ podnosi kandidaturu.

Kamo sreće da smo to učinili i ranije, ali nije se moglo. Dok su se druge zemlje nekadašnjeg istočnog bloka približavale i učlanjivale u EU, mi smo bili zauzeti ratovanjem. Onda smo pokušavali da „uhvatimo priključak“, ali početnu prednost drugih nikako da nadoknadimo. Sad smo kao krenuli ka Briselu i povratka nam nema. Da li je baš tako? Ne sumnjam u načelno opredeljenja većine građana i političkih partija za EU, ali kod nas ništa ne može i sigurno neće ići lako. Ne treba zato širiti iluziju da će Srbija moći da preskoči neku stepenicu i ekspresno postati član EU za pet-šest godina, te da će tada nastupiti sreća i blagostanja. Čak i da se na volšeban način Ratko Mladić i Goran Hadžić nađu u Hagu, šta ćemo sa zakonima koje tek treba usvojiti? Šta sa usvojenim koji se ne primenjuju? Ekonomska nerazvijenost, korupcija, saradnja sa susedima, status Kosova? Brisel sigurno neće bespogovorno prihvatiti parolu „i Kosovo i EU“, kao ni prazna obećanja da je borba protiv korupcije državni prioritet. Na to ni birači više ne „padaju“, a kamoli EU.

Srbija 22. decembra, na dan nekadašnje JNA podnosi kandidaturu za članstvo. Nimalo „ne mirišem“ institucije sile ni armiju koja je u ratovima devedesetih godina pogazila skoro sve principe na kojima je izgrađena, ali kao nekadašnjoj Titovoj pionirki, dopada mi se to podudaranje sa nekadašnjim praznicima. Kao što je bilo lepo i podudaranje svetog Nikole sa ukidanjem viza. Svaka čast „novokomponovanim“ praznicima, ali ništa bez „starih“. Dan Republike je bio i biće 29. novembar, a oslobođenja Beograda 20. oktobar, ma šta ovi „novi“ uvodili. Sigurno na izbor 22. decembra nije uticao Beograd već Stokholm, čijim političarima se možda žuri da pre Božića završe bitne obaveze i u utorak su baš imali slobodan termin za delegaciju Srbije. Verovatno je bolje što je dan podnošenja kandidature zakazao Stokholm jer je Tadićev protokol više puta pokazao da im gledanje u kalendar nije jača strana. Pre neki dan se poseta Sirmiumu poklopila sa proglašenjem Statuta Vojvodine i Tadić nije mogao da ode u Novi Sad, a baš je želeo. Da su oni zakazivali, moglo im se desiti da „poklope“ posetu Fiatu i Stokholmu. Onda bi Tadić bio na muci kako istovremeno da se vidi sa svojim prijateljem, generalnim direktorom Fiata Serđom Markioneom i švedskim premijerom Fredrikom Rajnfeldom.

Funkcioneri Tadićeve stranke pokazuju bolji „osećaj za tajming“. Mada je ranije bilo nagoveštaja i preporuka da bi, nakon ukidanju viza, odmrzavanja prelaznog trgovinskog sporazuma i podnošenja kandidature, bilo odlično vreme za raspisivanje prevremenih parlamentarnih izbora, Demokratskoj stranci očigledno to ne pada na pamet. To je za njih dobro jer iako je vlast Srbije zabeležila nekoliko dobrih poteza (još kad „legnu“ pare od Fiata i ruski kredit), mršavo je to za predizbornu kampanju. Zbog ekonomske krize i izneverenih obećanja, vladajućoj koaliciji neće biti nimalo lako da zadrži pozicije, ali pitanje je koliko dugo može da izdrži vlada koja, kako je pokazalo usvajanje budžeta, zavisi od nekoliko samostalnih poslanika? Do kraja mandata, to jest 2012. godine? Teško ili malo morgen, što bi rekao pokojni Milošević.