Pamet u glavu

Moraju i političari da se drže tog slogana. Verovatno i više nego mi, obični birači jer moraju da vagaju i uvek imaju na umu šta baza misli. Često u tom silnom premišljanju šta im je činiti, kako da zadovolje svetsko i domaće javno mnjenje, finansijske moćnike, prvu, drugu treću i inu Srbiju, ništa i ne urade ili urade površno, pa nezadovoljni svi. Skoro svaki Tadićev potez neko dočeka „na nož“. Ode čovek na utakmicu, jedni ga kritikuju što se svuda trpa, drugima drago što ga vide kako navija. Ode da obiđe ekipu „Selo gori, a baba se češlja“, jedni ga kritikuju što se svuda trpa, drugima drago što ga vide sa glumcima. Šeta nonšalantno ulicama Opatije ili Kragujevca, jedni ga kritikuju što se folira, drugima drago što vide gospodina predsednika. Ima i nekih ozbiljnijih Tadićevih poteza koje javnost kritikuje ili hvali.

Predstojeći put u Vukovar spada u takve. Mnogi su to dočekali sa odobravanjem, neki sa ljutnjom, i to sa obe strane granice, iz naravno različitih razloga. Nekima ovde smeta što se Tadić svima izvinjava, drugima tamo što se ne izvinjava dovoljno i što ide i u Paulin Dvor. Tadić je izjavio da je njegov dolazak u Vukovar poruka svima koji žive u jugoistočnoj Evropi da događaji iz ovog grada više nikada ne smeju da se ponove. „Dolazak u Vukovar deo je moje ljudske i političke filozofije da se treba pokloniti nevinim žrtvama rata koji je pogodio područje bivše Jugoslavije, da treba zatvoriti tu tešku stranicu naših odnosa u 20. veku i okrenuti se 21. veku“, rekao je Tadić Jutarnjem listu. Lepo rečeno. Vukovar je, uz Srebrenicu i Sarajevo, simbol ratova i ratnih zločina devedesetih godina. Bilo je zločina i u drugim mestima, ali Vukovar, Srebrenica i Sarajevo, po broju žrtava i bestijalnosti uništavanja, zauzimaju posebno mesto.

Bila sam u Vukovaru 1998. godine na reintegraciji tog grada Hrvatskoj. Centar je zaista ličio Hirošimu. Vukovar su „oslobodile“ jedinice JNA, uz pomoć tamošnje Teritorijalne odbrane, različitih dobrovoljačkih formacija. „Oslobodioci“ su dolazili iz pravca Srbije, tenkovi su na prolazu kroz Beograd ispraćani cvećem, a njihov povratak je slavljen kao velika pobeda, pa je sasvim normalno da predsednik Srbije poseti Vukovar i pokloni se senima žrtava. Kratkoročno, to će Tadiću stvoriti problem u nekim krugovima u Srbiji, ali dugoročno potez je dobar za ceo region, a valjda predsednik treba da vidi širu sliku. Zato je predsednik.

Širu sliku izgleda vidi i Bakir Izetbegović (SDA), član Predsedništva BiH, koji se zalaže za „bolju budućnost na priznanju dve države, na priznanju naroda, da nećemo više rat, da smo komšije“. Lepo rečeno. Izetbegović se izvinuo „za svakog nevino ubijenog čoveka koga je ubila Armija BiH“. Nije ovo prvi put da se neki bošnjački političar izvinjava zbog žrtava i zločina Armije BiH. Isto je učinio i Bakirov rahmetli babo Alija, samo mi nije jasno kako se njegovog izvinjenja niko ne seća? Bakir Izetbegović je dodao i da „kada saberete sve žrtve Armije BiH za četiri godine rata, to je manje nego što je žrtava bilo za sat vremena u Srebrenici“. Računala nisam, te nisam sigurna u tačnost ove izjave, ali nemam razloga da sumnjam. Bakir Izetbegović je rat proveo u BiH i zna šta priča. Poseta Borisa Tadića Vukovaru, izjave Bakira Izetbegovića, njegov predlog za dijalog Sarajeva i Beograda, uz već uspostavljene dobre veze predsednika Srbije i Hrvatske, daju nadu da su predstavnici tri najbrojnija naroda na ovim prostorima rešili „da budu više racionalni nego iracionalni“, što bi rekao Tadić. Ali, „pamet u glavu“, klipovi su uvek mogući, poštovaoci likova i dela ratnih zločinaca devedesetih brojni, a nekima u Srbiji i dalje se čini da bi dosadašnje poraze ova zemlja mogla da kompenzuje na račun komšija u BiH.