Paralelni svet

Značajno je to bolji rezultat u poređenju sa 2016. kada je ta cifra prelazila 30 odsto, ali poslednjih godina se i u toj oblasti beleži nazadovanje, pošto je u 2020. godini procenat rizika od siromaštva iznosio 21,7.

Znači da siromaštvo raste, što je suprotno onome u šta nas vlast ubeđuje – da živimo nikada bolje. Ponavljam, podaci su zvanični, a ne izmišljotina „zlih“ novinara „tajkunskih medija“, „izdajnika“, „stranih plaćenika“…

Prošlogodišnji podaci Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva pokazuju da 445 hiljada građana Srbije spada u apsolutno siromašne jer njihovi prihodi ne prelaze 12.695 dinara.

Ne pratim pažljivo izlaganja predsednika, ali ima li toga na čuvenoj kineskoj tabli?

Kada objavimo ovakve podatke, da li radimo na štetu Srbije, ugrožavamo vladu, predsednika i njegovu porodicu, što se nama, „šaki jada“ od preostalih medija koji nisu pod kontrolom vlasti, svakodnevno spočitava sa vrha vlasti i njima bliskim sredstvima propagande?

Slobodno novinarstvo i mediji u Srbiji nikada nisu postojali.

Autokratsko smo društvo, uglavnom volimo da imamo „gazdu“ čija se moć bazira i na kontroli nad medijima.

Pitanja i drugačije tvrdnje, čak i kada su zasnovani na činjenicama, u takvom paralelnom svetu su nepoželjni.

Apsolutne slobode medija, doduše, nigde na svetu nema, čak ni razvijenom Zapadu, što nam u najstrašnijem obliku pokazuje slučaj Džulijana Asanža, ali da li je normalno da u 2023. godini državni vrh Srbije, predsednik, premijerka i njihove sluge, na skoro dnevnom nivou napadaju, vređaju, prete nekolicini medija koje ne kontrolišu i koji se usuđuju da im postavljaju pitanja?

Godišnjica ubistva Slavka Ćuruvije, novinara i izdavača, obeležena je juče i ta tragedija i sramota države koja je očito stajala iza likvidacije, koja je imala svoj uvod i razradu kroz slično medijsko blaćenje i sudske kazne, treba stalno da nam bude na pameti.

Nama ali i ministru informisanja iz te 1999. godine, koji je, u međuvremenu, avanzovao u predsednika. To se jednostavno ne radi. Nije pristojno, nije normalno, a za društvo je pogubno.

Da u Srbiji ipak može bolje, pokazuje niška Klinika za kardiohirurgiju, koja je posle skoro 100 dana i 12 vikenda tokom kojih je osoblje radilo bez novčane naknade, ostvarila cilj – liste čekanja više ne postoje.

Može se u ovoj zemlji ali na „o ruk“ i bez pomoći sistema.

Čemu onda država?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.