Paranoja i novci

 Kao i većinu, više od rezultata zanimalo me kako će proći utakmica, da li će biti incidenata? Pošto, za razliku od ostatka Srbije, poznajem Novi Pazar i taj deo zemlje, znala sam da se neće ništa desiti. Pogotovo pošto „delije“ nisu stigle. Uveseljavalo me zato silno medijsko naduvavanje, širenje straha od mogućih ispada huligana u centru „ljutog Sandžaka“, a tek kad sam na TV snimcima videla silnu žandarmeriju oko stadiona, pojačane policijske jedinice u centru grada… Odmah sam pomislila koliko li ćemo to platiti? Čemu toliko dizanje napetosti?

Dan-dva pre utakmice, u Beogradu sam pratila boravak turskog predsednika Abdulaha Gula. Policija na svakom koraku oko Palate Srbija, duž Bulevara Mihajla Pupina i ka Beogradskoj areni. Opet sam se pitala koliko li ćemo to platiti? I šta bi sa onim nedemokratskim vremenima kad su putnici mogli da spavaju usred parka pored Beogradske autobuske stanice, a šefovi država slobodno šetali centralnim ili drugim ulicama i pozdravljali se sa građanima? Priča mi prijateljica da je izbrojala sedam policajaca koji su, pre nekoliko dana, obezbeđivali svečano otkrivanje spomen-ploče Milanu Grolu, predsedniku DS od 1940. do 1946. godine na Vračaru. Ko bi pa ugrozio takav događaj i daleko bilo, napao predsednika SO Vračar?

U redu, neophodno je obezbediti skupove „visokog rizika“, kao i boravke stranih državljana, ali da se neko kod nas ne poigrava i „podvaljuje“ nam svoju paranoju pod firmom „bezbednosnih razloga“? Eto pre neki dan iz „bezbednosnih razloga“ nije dozvoljeno grupi antifašista da izvedu performans usred Beograda. Zaboravili valjda da prijave skup i „bezbednosni razlozi“ došli do izražaja. Mogu misliti koliko bi 5-6 ili možda 10 antifašista moglo da ugrozi bezbednost građana dvomilionske prestonice.

Policija je ozbiljno obezbeđivala i povratak „srpske carice“, bivše predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić. Verovatno će je dugoročno i celodnevno čuvati. Optužena i osuđena pred Haškim sudom, odslužila kaznu, vratila se, gde drugde no u Beograd. Neki se pitaju, što dođe kod nas kad ima svoju RS, ali što da ne, otvoren je uvek glavni grad Srbije bio. Verovatno u strahu od moguće reakcije sveta i našeg skorog gosta Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala, Biljanu Plavšić je iz švedskog zatvora izvadio i do Beograda dopratio samo premijer RS Milorad Dodik. Niko ni od srpskih zvaničnika ni opozicije nije se pojavio, ali videćemo hoće li se „srpska carica“ politički aktivirati. Jeste u lepim godinama, ali nikad se ne zna, možda se i pojavi na listi neke stranke ili bar među članstvom. Koliko se sećam, njenu političku karijeru obeležili su obrti, šurovanje, pa distanciranje od Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, na primer. Ipak je ostala upamćena po izjavama. Jedna od njih je bila neviđeno cinična. „Drago mi je što vas vidim u tolikom broju“, reče Plavšić ranjenicima Vojske RS koji su protestovali i tražili veće invalidnine. Koju godinu ranije, pre početka ratova na tlu bivše SFRJ, računala je da u Jugoslaviji živi devet miliona Srba, pa neće biti strašno ako u borbi za srpsku državu pogine i tri miliona, jer će ostalih šest živeti u svojoj, srpskoj zemlji. Računala je verovatno sebe, svoju porodicu i prijatelje u onih šest preživelih miliona. Rasističke izjave o muslimanima ne treba ni pominjati.

Dok je Dodik nestrpljivo čekao sve papire i dozvolu švedskih vlasti da „cesna“ Vlade RS poleti ka Beogradu, njegov najbolji drug, da parafraziram Teofila Pančića, predsednik Srbije Boris Tadić šetao je Petrovaradinskom tvrđavom sa svojim gostom turskim predsednikom Abdulahom Gulom. Džabe su se Tadić i Gul međusobno ophodili sa „ti meni serdare, ja tebi vojvodo“, zaklinjali u nikad bolje odnose dve zemlje, desna opozicija u Srbiji podiže „bunu“ protiv Turaka. Sa visokim funkcionerom jedne od tih partija, DSS, razgovarala sam pre nekoliko godina u Skupštini Srbije, gle koincidencije o tada i sada vladajućoj turskoj AK partiji predsednika Gula i premijera Erdogana. Ubeđivao me tadašnji poslanik DSS koji je ubrzo avanzovao u jednom bitnom ministarstvu tadašnje Koštuničine vlade, da Srbi treba da se ugledaju na Turke, a Srbija da prati politiku AK partije, poštuje Zapad, ali da brani nacionalne i državne interese. Izrazila sam sumnjičavost jer AK partija važi za islamističku, ali me sagovornik iz DSS ubeđivao da je to prava stranka. U međuvremenu se svašta desilo, te je poseta predsednika Gula praćena prilično paranoičnim teorijama i podsećanjem na Otomansku imperiju. Uzgred, čujem da su, povodom Gulove posete Srbiji, na HTV imali emisiju u kojoj su pojedini gosti iz Zagreba i Sarajeva izrazili strahovanje da Turska i Srbija „kuju zaveru“ valjda protiv Hrvatske i BiH, ni manje ni više. Sad, nije mi jasno, koga sve na ovim prostorima Turska ugrožava? Da Turaka nema, trebalo bi ih izmisliti jer očigledno i dalje delovima ovdašnjih naroda i njihovim političkim predstavnicima služe kao izgovor za svakakve gluposti.

S obzirom na to da je Srbija već dva i kusur veka samostalna država prozivanje Turaka i Otomana zbog nekih ovdašnjih neuspeha, izgubilo je čini mi se svaki smisao. Uzgred, Turci su 29. oktobra obeležili nacionalni praznik jer je na taj dan 1923. Kemal-paša Ataturk objavio osnivanje Turske Republike. Dakle, bez brige, Otomansko carstvo je davno nestalo. Ili možda imamo razloga za brigu? Mene, na primer, mnogo više od nekakvog „povampirenja“ starih carstva brine to što naša ministarka finansija Diana Dragutinović ne zna kako se troši 130 milijardi dinara iz budžeta. Em nemamo dovoljno para, em ne znamo gde i ta „crkavica“ ide. Tačnije, neko sigurno zna, ali taj neko nisu građani koji taj budžet „pune“ ni nadležno ministarstvo. Manimo se onda paranoje, da vidimo gde idu naši novci?