Pariski boj

Rukometni savez Kosova primljen je u Međunarodnu rukometnu federaciju (IHF) na Kongresu održanom u Sočiju od 6 do 9. novembra. Prijemu se protivio Rukometni savez Srbije, što nije imalo uticaja, pošto je Kosovo postalo član Evropske rukometne federacije prošle godine, kada je najavljeno članstvo i u IHF. Slaba je to uteha za Kosovo, čije je rukovodstvo prekjuče očekivalo vesti o članstvu u mnogo važnijoj svetskoj organizaciji – Unesku. Od 142 države koje su glasale na Generalnoj skupštini, 92 su bile za prijem Kosova, protiv 50, uzdržano 29. Kako je za prijem bila potrebna dvotrećinska većina od 95, Kosovo je „za dlaku“ ostalo van ove organizacije UN. Čim je Kosovo „izgubilo“, Srbija je „pobedila“, pa su iz Prištine i Beograda svetu prekjuče poslane dijametralno različite slike.

Očekivano, vest iz sedišta Uneska u Parizu, političari, mediji i javnost Srbije dočekali su euforično. Na Kosovu, takođe očekivano, drugačija slika. Od tuge, razočaranosti, iznenađenja do teških reči. Pre samo nekoliko nedelja, kada je Izvršni odbor Uneska podržao članstvo Kosova u ovoj organizaciji, sve je delovalo drugačije. Priština se radovala, Beograd tugovao. Mada je i tada bilo jasno da glasanje u Generalnoj skupštini Uneska neće biti jednostavno, jer dve trećine glasova je daleko teže dobiti nego prostu većinu u Izvršnom odboru, Prištini se činilo da je stvar gotova. Ali, Beograd se nije predao. Udarnički rad ovdašnjih vlasti, organizacija, pojedinaca, uz podršku pojedinih stranih faktora, doveo je do rezultata povoljnog za Srbiju. Ima li razloga za toliku euforiju Beograda? Toliku tugu Prištine?

Generalno, nije dobro preterivanje ni u čemu, jelu, piću, pa ni u radosti ni tugi. Ne tako davno, Srbija je ovako euforično slavila „pobedu“ i u UN kada je odbijen britanski Predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici. Nekoliko dana kasnije, velika „pobeda“ na Ist riveru je skoro zaboravljena. Zaboraviće uskoro i „pobedu“ u Unesku, jer stići će nove krize, afere, teškoće, računi… Politička bitka Srbije protiv prijema Kosova u Unesko bila je uspešna, te nikakve kritike sigurno nisu poželjne, ali, šta ćete, mi „Danasovci“ smo dežurna „zakerala“. Da li je mogla ova kampanja da bude jednako efikasna, a manje histerična? Jel morao patrijarh Irinej da pominje rat? Čemu pojedine demagoško-huškačke izjave, pominjanje ISIL, religije i slično? Lako je sve probleme posmatrati kroz versku prizmu, ali to jednostavno nije ni tačno ni korisno. Kosovski problem nije esencijalno verski, jer da jeste, sve muslimanske zemlje bi priznale nezavisnost Kosova, što nije slučaj. Za Srbiju jeste važna podrška „bratske i pravoslavne“ Rusije, ali ne treba zaboraviti da su pojedine muslimanske zemlje, među kojima i najmnogoljudnija Indonezija, bile protiv članstva Kosova u Unesko. Čemu tradicionalno prozivanje „izdajnika“ iz komšiluka Crne Gore, Makedonije? To su nezavisne države i imaju pravo da glasaju kako žele ili kako im drugi narede. Sami biraju, ne odlučuje Beograd.

Ako Srbija ne treba da preteruje u euforičnom radovanju, ne treba ni Kosovo u tugi. Izjave koje su se ovim povodom čule iz Prištine, kao i apel na prekid pregovora sa Beogradom, iskomplikovaće odnose u regionu i štetiti pre svega samom Kosovu. Uostalom, dve godine će brzo proći, a onda eto moguće nove kandidature.