Patnja i bol

Pre nekih petnaestak godina sam samo u tranzitu bila na pariskom aerodromu Šarl de Gol, ali me je policija, naravno, zadržala i propitivala, mada sam imala urednu vizu za Veliku Britaniju. Sećate se onog, nađete se u grupi putnika, raznoliki se jezici čuju, pasoši pokazuju, svi prolaze, a namrgođen policajac pokaže samo na vas i uzme vašu putnu ispravu ponavljajući „Jugoslavia, Jugoslavia“, kao da je neka zarazna bolest. Onda mu objašnjavate kuda ste se zaputili i da nemate nameru da, u svojstvu izbeglice ili azilanta, ostanete i ugrozite blagostanje dotične države. Sada – razlika drastična. Na istom aerodromu, policajac mi se obrati ljubazno i nasmejano „bon žur“, lupi pečat i „orevuar“. Ja odgovorim isto: „bonžur“, „orevuar“. Nuspojava posete zemljama šengen zone sastoji se u činjenici da u putnicima namernicima iz Srbije pojača uverenje da smo, šta god tvrdili naši političari, od EU mnogo, mnogo daleko. Izuzimam, naravno, poslednje i očigledno preko reda primljene Rumuniju i Bugarsku. Možemo upitnike da popunjavamo brzinom svetlosti, ali u društvo „dvadesetsedmorice“ nećemo skoro. Preko reda u EU više niko neće ući, a Srbija, čak i kada bi sutra uhapsila i izručila Ratka Mladića, neće biti primljena, jednostavno ne ispunjavamo potrebne, političke i ekonomske, uslove.

Vratim se ja posle kraćeg i upečatljivog boravka u „gradu svetlosti“, a u „belom gradu“ me dočeka nekoliko „dramatičnih“ vesti: „Razvode se Nata i Dača“ (Pa šta, svaki treći brak u Srbiji završi se razvodom), „Željko Mitrović trovan?!“ (To je već novina. Porodično-poslovne nesuglasice do sada su na ovim prostorima rešavane drugačijim, manje sofisticiranim, metodama), „Ministar Milosavljević podneo ostavku“ (E, to je vest za nesvest). Pomislim odmah na Slobodana Milosavljevića, ministra trgovine i usluga, kad ono njegov prezimenjak – „večiti“ ministar zdravlja Tomica dobrovoljno otišao. Spadam u brojne novinare koji su ministra u ostavci kritikovali zbog operacije diskus hernije u Nemačkoj i smatram da je sa ministarske funkcije trebalo da ode ili bude smenjen mnogo ranije zbog gomile ostalih poteza i stanja u zdravstvu. Argument da je zdravstveni sistem danas bolji nego u vreme Milosavljevićevog prethodnika Milovana Bojića i da stoga treba da budemo zadovoljni i zahvalni je, po meni, apsolutno neprihvatljiv. Verovatno su liste za operacije srca kraće, neke bolnice su okrečene, nabavljeni su poneki aparati za druge, ali da li time treba da budemo zadovoljni početkom 2011. godine? Ne, nikako. U nekim zdravstvenim ustanovama pre nekoliko nedelja nije bilo gaze, a povremeno nedostaju i citostatici.

Šta nam je ministar Tomica Milosavljević saopštio? Odlazi iz „duboko ličnih razloga“, vraća se lekarskom pozivu, a njegova G17 plus ne ruši vladu. „Moja je stvar, duboko lična, to što sam se osetio potpuno usamljeno! Osetio sam da posle svih ovih godina javna slika postaje mnogo više stvoreni utisak, a ne činjenica i istina! Atmosfera linča, minimiziranja većine rezultata, svesnog prikrivanja istine za mene je postala uvredljiva“, saopštio je Milosavljević. Rastuži me kad čujem takve jadikovke političara. Pošto sam i sama hronični kritičar, zapitam se da li možda preterujemo, a počne i savest da me grize. Ali, brzo prođe. Političari su zaslužili svaku kritiku koju im javnost upućuje, a duševnu bol koju tim povodom osete, lako prežive. Evo, uvećali su prihode i u prošloj, kriznoj godini. Šta smo još imali ovih dana? Ministar za ljudska i manjinska prava Svetozar Čiplić ostao bez još jednog saradnika, Petra Antića. Čiplićevu ostavku zatražila čak i romska udruženja, a DS i dalje „vaga“ kog ministra da smene u okviru pompezno najavljene „rekonstrukcije“ vlade. Prosvetari postali „budžetski neprijatelji broj jedan“… Svašta će se tek dešavati jer kad je Tomica Milosavljević podneo ostavku i nemoguće postaje moguće u zemlji Srbiji.