Pazi, snima se

Jedan bivši ministar poslednjih dana i nedelja nametnuo se medijima, a taman smo ga skoro zaboravili. O Dušanu Mihajloviću, bivšem ministru policije, lideru Nove Srbije i Liberala Srbije, koalicionom partneru Slobodana Miloševića i stubu DOS je reč. Progovorio je najpre u intervjuu jednom beogradskom nedeljniku, mada je godinama bio van politike. I kaže da nema namere da se vraća.

„Vidra iz Valjeva“, kako su ga u vreme vlasti mnogi zvali, zaključio je da otkrivanje istine i pozadine Đinđićevog ubistva ne odgovara ni vlasti ni opoziciji. U vreme ubistva premijera, Mihajlović je bio ministar policije i po ovdašnjem ustaljenom običaju naknadno je, s vremena na vreme, pričao, a bogme i podebelu knjigu napisao, o tome šta bi on sve uradio da je mogao, ali mu nisu dali.

Koji dan kasnije, mediji su otkrili da je Mihajlovićevo preduzeće „Lutra“ u problemima. Prema podacima Agencije za privredne registre „Lutra grup d.o.o.“ prošlu godinu završila je sa 80 miliona dinara duga. A nekada su bili stameni kao „Delta“ i „BK grup“ u najboljim danima. Možda bi se Mihajlović mirno, posle tih medijskih „izleta“ vratio svom penzionerskom životu da se iz Švajcarske opet nije javio „kontroverzni“ biznismen Stanko Subotić Cane. Ispostavilo se da su Vidra i Cane zemljaci, Valjevci, ali da ima još nekoliko stotina hiljada veza između njih. Bar to tvrdi Valjevac Subotić, koji je navodno, u dva navrata, platio reket od ukupno 250 hiljada evra svom zemljaku kako bi bio izuzet iz policijske operacije „Mreža“ o švercu cigara.

Iz opravdanih razloga, optužnice i mogućeg hapšenja, Subotić nije lično medijima u Beogradu rekao šta ima već je to učinio njegov advokat. Subotić navodno svoje tvrdnje potkrepljuje SMS i tonskim snimcima razgovora sa bivšim ministrom. Na nekima od njih je, tvrdi, snimljen sledeći događaj. Jednom prilikom, maja 2004. godine, pošten i odan pravoslavac Subotić poneo 200 hiljada evra pomoći za gradnju crkve u Ubu, kad naiđe ministar Mihajlović. Pare, „mrvice“, što bi rekao Vidra Valjevac, umesto za crkvu, odoše Mihajloviću, tvrdi Subotić Cane. Ispada da se Subotić stalno nešto „ispaljivao“. Da Miškoviću i Beku desetine miliona evra, oni kupe Luku Beograd i Večernje novosti, Subotiću -ništa. Da Mihajloviću 250 hiljada evra i ko zna kome još, a njega opet stalno nešto prozivaju. Ostalo mu je ipak dovoljno za miran život u Ženevi il Cirihu.

Dušan Mihajlović negirao je da je ucenjivao Stanka Subotića Caneta i za takve tvrdnje ocenio da su „apsolutne i zlonamerne“ laži. „Žalim što je moj zemljak u toliko velikoj nuždi i što mu ne može pomoći idiotska konstrukcija njegovog savetnika da sam odobrio akciju ’Mreža’ da bi njega reketirao“, dodao je Mihajlović, aludirajući na Vladimira Popovića Bebu. Možda „gospodin Cane“ ne govori istinu. Možda su neke ili čak sve njegove tvrdnje tačne, ali činjenica da ono što govori „lice s tjeralice“, tojest čovek optužen za ozbiljna krivična dela dobija toliki značaj i pobuđuje pažnju javnosti, ilustruje stanje u Srbiji. Veruju li „obični građani“ više bivšem ministru ili kontroverznom biznismenu? Ne znam.

Sem Subotića još neko s ovih prostora izgleda voli da snima svoje razgovore i susrete sa poznatim i manje poznatim osobama. I njega bi mnogi videli u rubrici „gde su, šta rade“, ali i u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu. O Ratku Mladiću, najtraženijem haškom optuženiku je reč. Saznali smo da je država Srbija Haškom tribunalu prosledila stotinak audio, desetak video i CD snimaka koje je navodno sam Mladić snimio. Imam mali problem sa tim snimcima, kao i ranije objavljenim delovima navodnog dnevnika Ratka Mladića. Kako to da su Mladićev stan nadležne službe pretresale hiljadu puta, a nisu našle te dokumente? A, da, sakrio ih na tavan, valjda, za koji policija nije znala. Uverljivo, zar ne? Onda ih našli, pa malo-malo objavljuju delove u kojima se ama baš ništa bitno za optužnicu ne pojavljuje već se javnost zamajava time kojim tonom se Mladić obratio ovom ili onom, koju psovku je upotrebio, da li „ne mogu“ piše odvojeno ili sastavljeno…

Kako je rečeno, Mladić je iz sebi poznatih razloga snimao sve svoje telefonske i ostale razgovore sa nizom poznatih ličnosti, od pokojnog Slobodana Miloševića, lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, akademika Dobrice Ćosića, do vojnih oficira i sveštenika SPC. Javnost je najpre čula snimak telefonskog razgovora generala Mladića sa Dobricom Ćosićem, a valjda ćemo u nastavku suđenja Radovanu Karadžiću u Hagu ili nekoj drugoj prilici čuti neke zanimljivije snimke. Neće biti dobro ukoliko ovi snimci, kao u ranijim prilikama, pa i nedavno objavljenim delovima dnevnika Ratka Mladića, posluže samo za popunjavanje praznina u medijima i zabavu mase. Ne treba zaboraviti da nije bitno što Mladić psuje, stalno nosi vunene čarape i da li piše gramatički ispravno, već da je optužen za najteže zločine protiv čovečnosti i genocid, a ne za neovlašćeno snimanje. Srebrenica, gradić u istočnoj Bosni, najveći zločin u Evropi od Drugog svetskog rata, osam hiljada ubijenih Bošnjaka, to je u Mladićevom slučaju bitno, kao i niz drugih zločina.

Iz ovih slučajeva neovlašćenog snimanja treba izvući naravoučenije. Pazi šta i sa kim pričaš i nikako sa sobom ne nosi 200 hiljada evra. Ne ubi, ne kradi… podrazumeva se da smo valjda do sada naučili.