Ping pong

 „Umesto što ministri svakog dana daju zapaljive izjave u odnosu na Hrvatsku, od kojih građani nemaju ništa, poslednji je trenutak da se izjasne o predlogu Rezolucije koja bi na institucionalan način dala odgovor na genocid koji je sproveden u NDH. Vreme je da se okrenemo sebi i da ne nasedamo na hrvatski šovinizam, jer, narod nam je gladan“, poručio je Janković u pisanoj izjavi.

Narednog dana na konferenciji za novinare, premijer Vučić je najavio da Beograd više neće komentarisati izjave koje o Srbiji budu dolazile iz Republike Hrvatske. „Uzdržavaćemo se ne zato što smo ih se uplašili, već zato što želimo da prestane politika koja hoće Srbiju i Hrvatsku da predstavi kao dve nedorasle i nedozrele države koje svojim izjavama igraju ping pong“, rekao je Vučić. Možda premijer i nije čuo Jankovićevu izjavu. Sigurno nije, jer se iz njegovog izlaganja ponovo moglo čuti da ekonomski stojimo sve bolje (zašto onda funkcioner DSS pominje glad?), a mogućnost usvajanja rezolucije o ustaškim zločinima u NDH ni ne pominje. Zna dobro kako su prolazile do sada u Skupštini usvojene rezolucije. Dobro je što je Vučić, možda po onoj narodnoj „pametniji popušta“, odlučio da Srbija prekine „prepucavanje“ sa Hrvatskom, ali treba sačekati da vidimo kako će ići sprovođenje ove „direktive“. Da li je moguće da nećemo više imati „zadovoljstvo“ da čujemo Dačićeve i Vulinove odgovore na moguće izjave hrvatskih zvaničnika? Možda će nam nedostajati njihove „visprene“ replike zvaničnicima iz Zagreba? Bez brige, sigurno će Dačić i Vulin naći način da se medijski ističu.

Možda je Vučić trebalo da proširi „direktivu“ na članove svog kabineta i stranke? Toliko su se poslednjih dana prepucavali ministri Dačić, Vulin, Mihajlović, LJajić… o političkoj rehabilitaciji i gradnji spomenika Slobodanu Miloševiću, (pokazujući time da ovdašnjim političarima Hrvati za svađu i nisu potrebni), da je neverovatno da oni sede zajedno u istom timu. Čiji je kapiten Aleksandar Vučić i koji sigurno zna da je, uprkos pravu na drugačije mišljenje, za svaki tim bitan kolektivni duh i zajedništvo, čega u Vladi Srbije očito nema.

Obraćanje premijera obeležio je deo u kome je govorio o uspehu sportista Srbije na Olimpijadi i ulaganju države u sport. Opet se Vučić svađao sam sa sobom i neimenovanim „ološem“ koji je napao Davora Štefaneka i Ivanu Španović. Mi koji nismo na tviteru, mogli smo da nagađamo ko je taj „ološ“. Nije bilo teško pogoditi na koga se taj ružan i za predsednika vlade neprimeren izraz odnosi. Po definiciji „ološ“ je najgori sloj društva. Jednako ružni sinonimi su šljam, bagra, fukara, ali je novinarka „Insajdera“ Ivana Stević našla ipak najpristojniji izraz-nečasni ljudi, koji će premijer ubuduće koristiti umesto „ološa“. Obećao je, a on, znamo, drži reč.

Sportisti Srbije su sa osam osvojenih medalja u Riju bili više nego uspešni i zaslužuju pohvale i čestitke. Hrvatska i Srbija se jesu žestoko svađale poslednjih nedelja, a u dve zemlje se vodi ista diskusija-koliko država ulaže u sport, zašto ne pomaže mlade sportiste kad im je pomoć najpotrebnija već se posle kiti njihovim uspesima. Hrvatski mediji pominju da je grad Zagreb NK „Dinamo“ dao višestruko više para nego što je država uložila u sportove i sportiste koji su Hrvatskoj doneli 10 medalja. Zvuči poznato? Sportisti Srbije i Hrvatske su, kako se i očekivalo, pokazali da su bolji, verovatno i najbolji predstavnici svojih zemalja. A većina političara s obe strane? Ne treba citirati Vučića. Bolji je izraz Ivane Stević.