Pol Makartni

Dramatično je i na političkoj sceni. Rusija, zemlja autokratskog sveta, napala susednu i blisku Ukrajinu, sravnjuju je sa zemljom. Amerika, lider „slobodnog sveta“, izgleda završila dugogodišnje ratove sramnim povlačenjem iz Avganistana, faktički ukinula pravo na abortus, Asanžu prete sa 175 godina zatvora. Nad svetom se opet nadvio strah od nuklearnog rata.

Ruski političari se utrkuju ko će šta maloumnije o Zapadu da izjavi i kojoj zemlji će pretiti uništenjem. Zapad podseća da ima čime da odgovori, ako zatreba, NATO povećava snage za brzi odgovor na više od 300 hiljada vojnika. Ako pogledamo naše „dvorište“ opet se pitamo da li imamo državu ili organizovanu kriminalnu grupu.

Jedni Srbiju zagađuju, drugi potkradaju, treći prisluškuju… Sve u svemu, jadan životinjski i biljni svet koji će, ni kriv ni dužan, platiti cenu ljudske gluposti.

Ima li razloga da se u ovakvim sivim i crnim danima nečemu radujemo, a da to nisu vaučeri za letovanje u Srbiji? Kako da ne. Ja sam naprosto fascinirana nastupom Pol Makartnija na festivalu u Glastonberiju.

Ako neko ne zna to je verovatno najpoznatiji muzički festival na svetu, koji se od 1970. održava u Somersetu u Engleskoj. Na njemu nastupa gomila velikih muzičkih imena, a poslednje dve godine zbog pandemije nije održan.

Ove godine je glavna zvezda bio naravno čuveni član Bitlsa. Nedavno je Makartni napunio 80 godina, a na bini je proveo skoro tri sata i izveo 37 pesama. Ima nas decenijama mlađih, pa ne možemo u autobusu ili tramvaju pola sata da stojimo, a o nekom ozbiljnijem fizičkom naporu da ne govorim.

Zajedno sa njim nekoliko pesama su otpevali još jedna legenda Brus Springstin i Dejv Grol iz „Fu Fajtersa“. Posetioce je raznežio virtuelni duet sa Džonom Lenonom, čiji je vokal za pesmu „I’ve got a feeling“ skinut sa snimka koncerta „Bitlsa“ s krova 1969. godine. „Eto ja ponovo pevam sa Džonom, ponovo smo zajedno“, rekao je Makartni.

Iz objektivnih razloga, koncertu naravno nisam prisustvovala, ali sam se BBC-ju i modernim tehnologijama hvala, informisala i odslušala deo. Šta reći sem – to može samo Pol Makartni.

Rođen u skromnoj porodici, radničkoj četvrti Liverpula, sa Džonom Lenonom, Džordžom Harisonom i Ringo Starom, ispisao je muzičku istoriju, a svet samo može da žali što su se Bitlsi raspali 1970. posle samo sedam-osam godina svetske slave.

Još je veća žalost zbog ubistva Džona Lenona i prerane smrti Džordža Harisona. Iako ne pripadam generaciji koja je rasla u vreme „bitlsomanije“, Bitlsi su mi omiljena muzička grupa i ne samo to.

Smatram ih za kulturno dobro planete. Moja ljubav prema Bitlsima rodila se godinama posle njihovog raspada zahvaljujući tadašnjoj televiziji koja je čini mi se svakog đačkog raspusta prikazivala filmove liverpulske četvorke „Help“ i „A hard days night“.

Moji roditelji bili oduševljeni što konačno slušam fino doterane, pristojno ošišane mladiće u odelima. Nisam imala srca da im kažem šta su o Bitlsima govorili u vreme najveće popularnosti konzervativni krugovi.

Bitlsi su se nažalost raspali u svađi, ali to ne menja stvari, a ako želite da vidite šta je prava ljudska radost, poslušajte kako publika u Glastonberiju sa Polom peva „Hej Džud“.