Politička palanka

Festival je otvoren projekcijom filma „Leto kada sam naučila da letim“ Radivoja Andrića, a po završetku filma, posetioci festivala su se pridružili akciji građana i građanki Prištine i ispred Narodnog pozorišta Kosova, zapalili sveće u znak sećanja na stradale u zločinu u „Ribnikaru“.

Možda će neki reći-pa šta, „Šiptari“ glume da im je žao dece ubijene u Beogradu, a kosovska policija maltretira srpsku decu svakodnevno, zapalili sveće za žrtve „Ribnikara“, pa su kao oni u Prištini dobri, a u Beogradu loši zato što mnogi neće festival koji kao „promoviše nezavisno Kosovo“.

Pominjem prošlogodišnje izdanje „Miredite“, ne samo zbog ljudskog gesta već i zato što mi se čini da mnogi u Srbiji ne znaju da se festival koji od 2014. organizuju dve NVO iz Srbije Inicijativa mladih za ljudska prava i Građanske inicijative, kao i Integra s Kosova, održava ne samo u Beogradu već i u Prištini.

Nisam čula da je tamo bilo incidenata, ali zato beogradski poslednjih godina ne može bez protesta i podizanja tenzija.

Ove godine lavinu je pokrenuo predsednik Privremenog organa Beograda, bivši, možda i budući gradonačelnik Aleksandar Šapić, koji je postao izgleda glavni borac protiv svega jugoslovenskog, nesrpskog, progresivnog…

Dok je on na čelu srpske prestonice, Beograd neće davati niti jednu vrstu saglasnosti za održavanje „Miredite“ i sve prostore koje eventualno budu koristili, biće isključivo privatni, izjavio Šapić. Kao da Beograd treba da odobrava festivale.

Usledili su ostali, među kojima i Vulin, naravno.
Cilj ovog festivala je predstavljanje kulturnog stvaralaštva Srbije i Kosova , dva naroda koje deli višedecenijska mržnja, sukobi i ratovi.

Festival pokušava da bar na nivou umetnosti uspostavi mostove srušene između Srba i Albanaca, ali i da promoviše kulturu dijaloga.

U tom duhu i protivnici festivala imaju pravo na svoje mišljenje, ali moguća zabrana ili sprečavanje održavanje „Miredite“ bila bi sramota za Srbiju.

Bio bi to još jedan dokaz da Beograd više nije svet i metropola već grad čiji duh i izgled aktuelna vlast godinama uništava, pretvarajući ga u dvomilionsku palanku, zatvorenu prema svemu što vlast proceni za opasno i drugačije.

To što kosovska vlast nije dozvolila Nenadu Jezdiću da održi predstavu na Kosovu, kao ni drugi pogrešni potezi Prištine ne bi trebalo da utiču na održavanje „Miredite“ u Beogradu.

Jer valjda su Beograd i Srbija otvoreniji prema drugim i drugačijim, a naš glavni grad bar ima tradiciju održavanja festivala i progresivnih umetničkih dešavanja.

Tvrdnja da festival promoviše nezavisno Kosovo apsurdna je u situaciji kada poslanici Srpske liste u kosovskoj Skupštini polažu zakletvu u kojoj se, verujem, pominje Republika Kosovo.

Predstavnici Beograda su, tvrde upućeniji, u pregovorima sa kolegama iz Prištine, prihvatili mnoge sporazume kojim su ukinute mnoge odlike srpske državnosti.

Oni mogu da se sastaju u Briselu, ali je mnogo „opasno“ i „uvredljivo“ da u Beograd dođu umetnici s Kosova.

„Južna srpska pokrajina“ zvanično je deo Srbije, zašto onda umetnici s Kosova ne mogu slobodno da dođu na festival u Beograd?

Kada bi Srbija zaista vratila Kosovo pod svoje okrilje, „Miredite“ bismo slušali svaki dan. Kome to smeta, ne želi Kosovo u Srbiji.

Tačnije, želi teritoriju bez ljudi, Albanaca, ali jedno bez drugog ne ide.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.