Poplava i solidarnost

Prognozirane su i nove padavine. Iako najavljena, kiša je bila toliko snažna da je izazvala klizišta i odrone, od kojih spasa nije bilo.

Potresne su slike potopljenih i uništenih kuća i gradova, posebno dramatične ljudske sudbine, poginula beba, mladi bračni par koji je preminuo zagrljen, mladić koga je bujica odnela dok je spasavao komšije…

Pomoć stiže iz BiH, dijaspore, susednih zemalja, EU šalje pomoć…

Kada se desi nesreća kakva je ova, brišu se političke, nacionalne, verske granice, shvatimo da smo svi ljudi i da svakome može da se desi poplava, požar, zemljotres…

Shvatimo koliko smo mali i nevažni pred snagom prirode, ali da li to zaista razumemo?

Nesreća je bilo i biće ih, ali koliko su stvar prirode, a koliko ljudskog faktora?

U Donjoj Jablanici gde je najviše žrtava i štete, nevolju je izgleda pojačao kamenolom koji je nelegalno radio.

Vlasti navodno nisu ni znale da postoji, u šta je teško poverovati.

Prostori na kojima žive narodi nekadašnje Jugoslavije blagosloveni su plodnom zemljom, dovoljnom za „sve naše ljude“, vodom, koje takođe ima ili je bilo za sve, prirodnim lepotama, pošteđeni smo uragana, vulkanskih erupcija, katastrofalnih zemljotresa ili nesreća, ali nekako nikada nismo od ovog lepog prostora uspeli da napravimo pristojno mesto za život.

Nešto je znači i do nas.

Poplava u BiH ujedinila je region i pokazala da ljudskosti u nama, većini bar, i dalje ima. Saosećanje i ljudskost trebalo valjda da se podrazumevaju, ali očigledno nije tako i treba ih podsticati.

Čak i u ovako bliskim sredinama kakve smo mi. U stvari posebno kod nas, naravno zbog političkih sukoba i ratova kojim naša istorija obiluje.

Sećam se, nakon završetka ratova devedesetih, bila sam na okupljanju novinara „od Triglava do Đevđelije“ koje je neka evropska organizacija organizovala u Budimpešti i Segedinu. Lepo nam bilo, družili se, šetali i danas tvrdim da je sladoled u Segedinu najbolji koji sam pojela.

Na nekom predavanju, profesor iz SAD nas pitao: „Izvinite, ali zašto ste vi ratovali“, dodajući da se očigledno lepo družimo i razumemo, njemu isto delujemo, nije primetio nacionalne i verske razlike.

Pokušavali smo da mu objasnimo da nismo mi ratovali, niti za ratove krivi, ali Amerikancu objasniti besmisao ratova i njihovu neizbežnost, čini se nemogućom misijom.

Oba BiH entiteta su juče proglasili dan žalosti, ali odvojeno. U većem delu zemlje, izuzete su naravno poplavom pogođene opštine, u nedelju održani lokalni izbori. Kada se podvuče crta, uz malu izlaznost, rezultati nisu doneli nikakve promene.

„U izbornoj noći valjda nije bilo partije koja negdje nije proglasila nekakvu pobjedu. Građani su ispodprosječnom izlaznošću rekli što misle o svima – i vlasti i opoziciji. Prvi su imitirali opoziciju opoziciji, a drugi su oponašali vlast iz hladovine opozicije“, piše Dragan Bursać.

Od izbora do izbora, rezultati u BiH, Hrvatskoj, Srbiji se ne menjaju značajno. U BiH pobeđuju iste stranke, u Hrvatskoj HDZ, u Srbiji SNS. Dobro nam je, znači. Ili možda nemamo alternativu?

Negde u Bosni se ipak desilo čudo. U Velikoj Kladuši poznatoj po Fikretu Abdiću- Babu i „Agrokomercu“, pobedio Boris Horvat.

Bošnjaci u Velikoj Kladuši čine ubedljivu većinu od nekih 80-ak odsto, a prema preliminarnim rezultatima, ubedljivo pobedio Horvat, kandidat Koalicije “Zajedno za Veliku Kladušu“.

Bravo za Horvata i Veliku Kladušu.

Samo da Horvat ne postane neki novi „babo“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.