Pravda za vladu i „Sladžu“

Tursko-španska serija o rekonstrukciji je završena, ministri izabrani, prve sednice su održali, najpre telefonsku, pa onda i „običnu“, uhodavaju se, biraju državne sekretare (često bivše ministre, što takođe pokazuje svu „ozbiljnost“ izvedenih promena) i ostale saradnike, najavili su prve ekonomske mere, zabranili izvoz pšenice i brašna… Da li im treba dati šansu? Moramo. Druge nam nema no da ih trpimo do kraja mandata. Možda će nas i prijatno iznenaditi, a da li će izdržati do kraja ili će pokleknuti „pre roka“, stalna je dilema. Ništa ne drži čvršće nego želja za vlašću i ostankom u ministarskoj fotelji, ali nepredvidljivost je zaštitni znak naših političara. Bar nekih od njih.

Premijer Cvetković ne spada u takve nepredvidljive ljude. Očekivano, Cvetković je u Skupštini Srbije u prioritete rada rekonstruisane vlade naveo: punu posvećenost što bržem ulasku zemlje u EU, očuvanje Kosova u sastavu Srbije, razvoj privrede i poboljšanje životnog standarda građana, razvoj socijalno odgovorne države i solidarnog društva, beskompromisna borba protiv kriminala i korupcije i puna saradnja s Haškim tribunalom. Ima li iko išta protv ovoga? Predsednik Tadić, naravno, nema. On veruje da su i premijer i ministri shvatili ozbiljnost situacije u kojoj se naša ekonomija nalazi i samim tim koliko je životni standard u zemlji loš. „U tom smislu poručujem da moraju da rešavaju realno brže probleme ljudi, jer će na kraju mandata rezultate ispostaviti i odgovarati za svoj rad isključivo građanima Srbije“, rekao je predsednik Tadić, koji se nada da će njegove kolege, lideri koalicije dati sve od sebe i staviti državni interes i građane na prvo mesto i uticati na svoje ministre da se obuzdaju od ispunjavanja uskostranačkih interesa. Pošto, kao što narodna izreka kaže, nada poslednja umire, niko ni Tadiću ni nama ne može da zabrani da se nadamo. Samo što se mnogi više i ne nadaju niti ikome veruju.

Novi ministar poljoprivrede, trgovine i još nečega Dušan Petrović, međutim, veruje u kabinet kome je pristupio. „Vlada će napraviti dobre stvari najbrže moguće“, ubeđen je bivši ministar pravde. Prvi radni dan na novoj ministarskoj poziciji Petrović je počeo obećanjem: „Potrošićemo ove dane i nedelje koje su pred nama i mesece da u najkraćem roku napravimo jedan pomak koji će se uskoro osetiti i u životu“. „Mislim da ćemo imati jednu ozbiljnu debatu sa bankama, da ćemo imati ozbiljnu debatu sa prerađivačkom industrijom, ozbiljne razgovore sa udruženjima. Nije moguće ako parcijalno budemo nastupili. Mislim da ćemo imati dobru ponudu za sve koji se u ovoj oblasti nalaze“, kaže Petrović.

Za sada, vlada može da bude delimično mirna jer u Ujedinjenim regionima Srbije (bivši G17 plus) obećavaju da neće podrivati njenu stabilnost zbog evrointegracija. Daće im jedan mesec da se uhodaju, a verovatno će onda Mlađan Dinkić, po ugledu na Borisa Tadića, vladati iz senke. Dinkić najavljuje da je njegova novokomponovana partija, URS, spremna da samostalno izađe na izbore, ali u DS i dalje vide dugoročnog partnera. „Ujedinjeni regioni su spremni da izađu samostalno na izbore, ne marimo za to šta drugi o nama misle, već šta možemo da uradimo da pomognemo građanima sa konkretnim rezultatima naših ministara“, rekao je Dinkić i optužio pojedince iz DS da su se uplašili rasta popularnosti URS. A na njega su bili „ljubomorni“. Ako se ovim Dinkićevim rečima doda mudro ćutanje poslanika URS tokom skupštinske rasprave o rekonstruisanoj vladi, ovo je očigledno nastavak veoma zanimljive i turbulentne koalicione saradnje. URS već najavljuje skupljanje potpisa za sebi bitne zakone, LSV traži vojvođansku policiju, vraćanje imovine, turbulencije nam sigurno predstoje.

Partijske koalicije u Srbiji, kako su to zanimljive tvorevine… Nisam impresionirana preteranim i neiskrenim pozivanjem na pokojnog Zorana Đinđića, posebno ne sredinom marta, ali ne mogu da odolim. Navodno je Đinđić davno rekao nešto kao „Svaka koalicija u Srbiji je kazna, a koalicija sa SPO božja je kazna“. Njegove stranačke kolege, to jest, direktni politički naslednici iz DS sigurno bi tu izjavu značajno izmenili, modernizovali i ubacili neke druge stranke. Možda bi originalnu ili eventualno moderniju verziju naučili i podmlaci „demokrata“. Oni iz Niša pre svega. Možda bi i čuvena omladinka DS Slađana Zdravković, zvezda jutjuba, kojoj se, što zasluženo što nezasluženo, smeje pola Srbije, naučila tu rečenicu. Njen kolega Dalibor Damjanović, koji je nezasluženo pao u „Sladžinu“ senku sigurno bi je izražajno izdeklamovao. Sve sa podignutim prstom.

Rahmetli Tito je davno govorio „Zemlja koja ima ovakvu omladinu, ne mora da brine za svoju budućnost“. Nije bio u pravu, demantovale ga devedesete, a ako im ostatak omladine liči na niški ogranak, DS bi stvarno trebalo da se zabrine za svoju budućnost. Ili ne treba? Na tom istom jutjubu svakakve stranačke „cake“ možete naći. Pored ostalog, simpatizere SNS koji su došli u Beograd na miting, a na putu im se isprečile pokretne stepenice. Teško je odlučiti se, ko je bolji, naprednjaci u borbi protiv pokretnih stepenica ili mlade demokrate „recitatori“.