Preko plota

Nije da su bili davno, ali su ih vreme i aktuelne teme pregazili.

Retko ko će se setiti da je na primer 3. jun važan za Srbiju i Crnu Goru, danas nezavisne države, nekadašnja „dva oka u glavi“.

Na sutrašnji 3. jun 2006. Skupština Crne Gore proglasila je nezavisnost čime je stavljena tačka na kratkotrajnu Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, ostatak ambiciozno zamišljene države južnih Slovena.

Proglašenjem nezavisnosti Crne Gore, Srbija je automatski postala samostalna.

Narodna Skupština konstatovala je 5. juna 2006. da je Srbija, na osnovu Ustavne povelje, sledbenik Državne zajednice SCG i da nasleđuje njen međunarodno pravni subjektivitet.

Uvek mi je bilo nepravedno što se tako desilo.

Faktički je Srbija obnovila svoju samostalnost tako što su bivše jugoslovenske republike i narodi „pobegli“ od nje, nakon kakvih-takvih referenduma i krvavih ratova.

Mi, međutim, nismo imali to zadovoljstvo da se izjašnjavamo o državnom statusu zemlje u kojoj živimo.

U ratovima zvanično nismo učestvovali, a nezvanično…

Proglašenju nezavisne Crne Gore prethodio je referendum održan 21. maja iste godine, na kome se za nezavisnost izjasnilo 230.711 građana, 47,5 odsto ukupnog biračkog tela, odnosno 55,5 odsto važećih glasova.

Za legitimnost referenduma bila je neophodna izlaznost veća od 50 odsto, a za nezavisnost većina od 55 odsto važećih glasova.

Rezultat je znači bio „knap“ ili kroz iglene uši.

Naslovna strana podgoričke Pobjede, 22. maja bila je euforična – „Luča sa Cetinja obasjala Crnu Goru“, „Referendum poništio odluke Podgoričke skupštine“, „Vidimo se u EU“…

U Srbiji je sve prošlo nekako mirno i tužno, a usledile su godine međusobnog nerazumevanja dve bliske zemlje i naroda.

Nakon političkih promena u Podgorici i pada DPS s vlasti, Srbija i Crna Gora ponovo se čine bliže, ali ako bog da, neće biti nekog novog ujedinjenja ili državne zajednice.

Dosta je bilo, a uz to aktuelni premijer Crne Gore Zdravko Krivokapić baš žestoko nervira deo ovdašnje javnosti i medija.

Pre manje od godinu dana, bio je heroj, spasilac, čovek koji je srušio Đukanovićev DPS, sada je izdajnik, neprijatelj, razočaranje i to zato što nije potpisao ugovor sa SPC, pre neki dan tokom kratkog boravka u Beogradu i susreta sa patrijarhom Porfirijem na Saboru.

Zašto bi temeljni ugovor o odnosima Crne Gore i SPC bio potpisan u Beogradu?

Logično je da to bude u Podgorici ili na Cetinju.

Nelogično je i bilo očekivanje da takav dokument premijer Crne Gore potpiše pre nego što ga prihvati Vlada koju predvodi.

Nemam preteranih simpatija prema crnogorskom premijeru, štaviše, ali verujem da je u ovom slučaju u pravu i da su kritike kojima je izložen preterane.

Crnogorski premijer Krivokapić trenutno je omrznuti lik iz komšiluka, ali zato u susedstvu imamo i novu omiljenu „facu“ Tomislava Tomaševića, novog gradonačelnika Zagreba.

U drugom krugu izbora Tomašević, kandidat levičarsko-ekološke političke platforme „Možemo“ ubedljivo je pobedio suparnika i predstavnika desnice Miroslava Škoru.

Svaka čast i srećno, dragi Zagrepčani. Može li se slično ponoviti u Beogradu? „Ne davimo Beograd“ smatra da „veliki zeleni talas pobede“ koji se dogodio u Hrvatskoj, pruža nadu da se nešto slično u budućnosti može dogoditi i u Srbiji. Nada uvek postoji, samo što nam Tomaševićeva biografija pokazuje da je borba za promene duga, odlučna i ide korak po korak. „Beogradski“ Tomašević se, čini mi se, na žalost ne nazire.