„Prelom u mozgu“

Sa prvim ruskim raketama na Kijev, sve se srušilo i Srbija se danas nalazi na još jednoj istorijskoj prekretnici.

Po ko zna koji put treba da bira između Zapada i Istoka.

I još treba da uvede sankcije „majčici Rusiji“ i obožavanom Putinu.

Mnogi su ubeđeni da je predsednik Aleksandar Vučić, teška srca već prelomio i da je uvođenje sankcija sigurno po formiranju nove Vlade Srbije.

Ali, zar ne slušamo godinama da će Vučić, ako ne priznati nezavisnost Kosova, onda bar potpisati dogovor o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine, značajno sveobuhvatniji od „Briselskog sporazuma“?

Uz to, ako smo prošli put Vladu, nakon izbora 21.juna 2020. koje je veći deo opozicije bojkotovao, a SNS osvojio čak 188 poslanika, dobili tek 28. oktobra, koliko će biti potrebno sada da „naprednjaci“ koji su ostali bez apsolutne većine formiraju izvršnu vlast?

Da se prisetimo zakona. Rok za formiranje Skupštine je mesec dana po objavljivanju konačnih rezultata izbora, znači posle ponovljenih izbora na pojedinim mestima i nakon novih očekivanih prigovora.

Kada dobijemo Skupštinu, poslanici imaju tri meseca da izaberu Vladu, koju znači, negde u avgustu-septembru možemo da očekujemo.

Da li Beograd može da se nada da će mu Zapad dati toliko „fore“ da ne uvodi sankcije Rusiji do tada?

Možda se rat završi pre toga?

Nada umire poslednja, kažu, ali kako se Zapad „naoštrio“, teško da se možemo tome nadati.

„Usaglašavanje sa spoljnom politikom EU“ postalo je bitnije i od Kosova i vladavine prava.

Pod uslovom, naravno da je Srbija i dalje na EU putu. Podrazumeva se da, kao suverena država, može da krene i u drugom pravcu.

Pitanje je „samo“ šta koliko košta?

Pod kolikim je pritiskom Srbija, vidi se i po učestalim diplomatskim susretima.

U nedelju se predsednik sreo sa ambasadorom Rusije Aleksandrom Bocan-Harčenkom.

U ponedeljak je novi američki ambasador Kristofer Hil došao u Predsedništvo, juče grupa američkih senatora.

Nije ni Bocan-Harčenko bio dokon. Sreo se i sa „glavnim ruskim čovekom“ u Beogradu, predsednikom Skupštine i liderom SPS Ivicom Dačićem.

Ambasador Hil se pre sastanka sa Vučićem sreo sa ministarkom rudarstva i energetike Zoranom Mihajlović, koja, uz ministra odbrane Nebojšu Stefanovića, slovi za „oslonac Zapada“ u Beogradu.

Takoreći „živa“ diplomatska aktivnost.

Ako analiziramo objavljena saopštenja, standardno puna opštih mesta, možemo da primetimo da su iz predsednikovog kabineta o susretima sa oba ambasadora štura, Dačićevo o sastanku sa Bocan-Harčenkom nešto duže, a „Zoka“ se baš raspisala.

Šta se iz toga može zaključiti? Predsednik je čini se na mukama, Dačić se izgleda nada da će SPS opet biti važan deo Vlade (matematika mu ide u prilog), a ministarka Mihajlović deluje vrlo sigurno u svoj budući položaj.

Da li Srbija može da skrene sa EU puta zbog snažnog proruskog stava mnogih građana?

Tokom referendumske kampanje 2006. aktivisti DPS su snimljeni kako meštanina Golubovaca Mašana Buškovića ubeđuju da glasa za nezavisnost Crne Gore, čuvenom rečenicom „Mašane, napravi prelom u svom mozgu“.

„Prelom u mozgu“ mnogih u Srbiji ići će jednako teško, ali da li su osnovane pretnje sve jače desnice da će u slučaju „izdaje Rusije i Putina“ i okretanja ka Zapadu Vučić imati ozbiljne probleme?

S obzirom na kontrolu koju ima to se čini nemogućim, ali nikada ne treba potceniti moć „ulice“.

To Vučić najbolje zna. Verovatno se seća i kako je osnovana njegova SNS i kako se „otrgla kontroli“ nekih „pomagača“ tadašnje vlasti.