Preživeti praznike

U svojoj kolumni, kolega-kolumnista Ozborn je napisao da Božić treba ukinuti. Taj predlog me lično nimalo ne pogađa pošto isti ne slavim iz opravdanih razloga, ali ga nikako ne podržavam. Život bez Božića ili Bajrama? Baš bi bio čudan. Pošto sam, međutim, otvorena za drugačije stavove, pročitah celu vest i argumente kolege Ozborna. Nije me ubedio da Božić treba ukinuti, ali njegove razloge nikako ne treba olako shvatiti. Ako zanemarimo to što se u svojoj alkoholičarsko-narkomanskoj fazi koja je obuhvatala više decenija Ozborn radovao prazniku Isusovog rođenja pošto je predstavljao odličan izgovor za opijanje i ostale bahanalije, pa mu sada, kao trezvenjaku, Božić nije potreban, drugi deo argumentacije nije toliko besmislen. Prema njegovom mišljenju, Božić bi trebalo ukinuti zbog uzbuđenja i egzaltacije koje nosi moderno praznovanje, a koje, smatra, ima malo veze s istinskim značenjem tog praznika. „Sva ta priča ‘ostalo je još samo 10 dana da obavite kupovinu’, to je takvo ‘navlačenje’. Nisam ja neki svetac, ali kakve to ima veze sa tim što se rodilo dete Isus?“ zaključio je Ozborn. Tu je poenta. Bez namere da povredim ičija verska osećanja, ali kad pogledam predbožićne izveštaje svetskih TV stanica, imam osećaj da Božić postoji zbog božićnih rasprodaja, a ne zbog rođenja Isusa Hrista.

Kako je kod nas? U jeku smo novogodišnjo-božićnih praznika. Zaleđena Srbija dubokim snom spava, ali je njen glavni grad Beograd uoči „najluđe noći“ takođe bio pogođen talasom potrošačkog ludila. Naravno, u granicama naših mogućnosti. Nekoliko dana pre 31. decembra slučajno sam se zatekla u jednom beogradskom tržnom centru. Slika skoro nadrealna. Na desetine ljudi čeka na ulazu kolica za kupovinu. U hipermarketu do rafova ne može čovek da se probije od gužve, red pred kasama kilometarski, kupce ne možeš da vidiš od pretrpanih kolica… Hrana, grickalice, slatkiši, piće… u količinama kao da sudnji dan dolazi, a ne nova godina. „Mi tek neke sitnice za decu kupujemo“, priča jedna žena. „Nema se para za pravo slavlje“, žali drugi. Ako su to „sitnice za decu“ i skromno slavlje, ja sam… Ozi Ozborn.

Razumem želju za veseljem, zabavom, naročito u ova krizna vremena, ali zašto toliko ljudi u ovoj zemlji gubi razum, kupuje besomučno hranu, piće, a neki i poklone… kao da život staje u noći između 31. decembra i 1. januara? Kada ćemo shvatiti da treba preživeti ceo januar, ali i ostale mesece? I otkud nam pravo da kukamo na krizu? Ljudi koje sam videla u redovima nisu ni tajkuni ni bogataši već prosečni Beograđani. Dakle, tako je bilo u Beogradu, ali sumnjam da su Lebane, Bela Palanka, Preševo, Tutin ili neko drugo siromašno mesto u Srbiji videli takve scene. To je još jedan od pokazatelja naše surove stvarnosti i politike „mudrog“ aktuelnog i bivšeg rukovodstva.

Treba preživeti još pravoslavni Božić, srpsku novu godinu, niz zimskih krsnih slava… ali i celu 2011. godinu, koja će, po svemu sudeći, biti gora od prošle katastrofalne. Čuvajte zato i razum i pare. Kad sam već kod slava, uvek me zanimalo zašto se tim povodom sprema 10-15 vrsta sitnih kolača? Meni ni u džep ni iz džepa, ali zar nije dovoljno poslužiti dve, tri, ajde četiri vrste? Doduše, lako je meni da filozofiram, novu godinu ne čekam, (čemu kad će svakako doći?), Božić ne slavim, a proslava Bajrama je potpuno drugačija, kamerna maltene u poređenju sa pravoslavnim blagdanima. Ko bi, uostalom, pored baklave i alve mogao još nešto da pojede?