Prijatelji i komšije

„Ma gori smo od Afrike, a vidi kako je Slovencima lepo“ ili „male su nam plate, nestašica je mleka, ali u BiH je još gore“. U toj silnoj kuknjavi propustimo ponekad da zabeležimo neke važne i pozitivne događaje u našem susedstvu, koliko god da prilično pomno pratimo političke, estradne, sportske i ostale događaje. Tako je skoro nezapaženo prošla vest da je Crna Gora prošlog petka dobila status kandidata za članstvu u EU. Kako to da svaku naznaku moguće umešanosti crnogorskog premijera Mila Đukanovića u neku korupcionašku aferu ili bilo koji drugi događaj, uvođenje crnogorskog jezika na primer, ili akciju tamošnje opozicije, naši mediji i javnost pomno beleže i analiziraju, a kao da smo ignorisali kandidaturu za članstvo u EU nekadašnjeg „oka u glavi“? Da nismo možda malkice ljubomorni? Kako to Srbija „lider regiona“, a Crna Gora kandidat za članstvo? Da li su zvaničnici Srbije čestitali komšijama? Pa do juče smo bili jedna država, red bi bio. Ko je ono, pre referenduma o samostalnosti, tvrdio da će Crna Gora da „krepa“ bez Srbije?

Pošto umesto one tradicionalne „da komšiji crkne krava“ iskreno više volim „da komšiji krava bude i živa i zdrava“, slogan iz vremena Ministarstva za ljudska prava rahmetli SRJ na čelu sa Rasimom Ljajićem, čestitam komšijama. Bravo za Crnu Goru. Znam da je i kod njih teško. Udarila svuda kriza. Posla nema dovoljno, plate male, a kriminal i nezaposlenost veliki. Ni njima nije lako da se suoče sa zločinima devedesetih, naročito ekstradicijom bošnjačkih izbeglica koje su crnogorske vlasti izručile RS, a oni ih zatim likvidirali, niti da izgrade stabilne državne institucije. Jeste dugačak put pred njima, ali još jedan bitan stepenik ka Briselu su prošli. Taj stepenik će Srbija, ako Bog, Brisel i Hag daju valjda do sledećeg leta preći.

Dakle, Crna Gora je 17. decembra dobila status kandidata za članstvo u EU, što je premijer Milo Đukanović ocenio kao istorijski trenutak za njegovu zemlju, sve njene građane, ali, takođe, i za susede i evropske partnere. „Crna Gora je prva država sa zapadnog Balkana koja je nakon pet godina dobila status kandidata, sa realnim izgledima da u bliskoj budućnosti otpočne pregovore o pristupanju EU“, rekao je Đukanović na prijemu organizovanom ovim povodom. On je ipak upozorio da će za dalji napredak u evrointegracijama biti neophodan doprinos svih. „Svako mora da obavi svoj deo posla. Nikome ne pripada privilegija očekivanja da Vlada ili bilo ko drugi u ime svih obavi posao modernizacije i integracije crnogorskog društva i podari viši kvalitet života“, zaključio je Đukanović, koji se, izveštavaju mediji, po ko zna koji put sprema da podnese ostavku. Čovek koji se jednom povukao, ali brzo vratio, svakodnevno „odlazi“ sa političke scene Crne Gore, ali nikako da ode. I ako formalno ode, Đukanović će nesumnjivo i dalje vladati Crnom Gorom „iz senke“ ili neke udobnije pozicije.

Volimo mi i da slušamo zvuke nekadašnje zajedničke domovine. Tereza Kesovija tako priprema koncert u Beogradu posle 20 godina. Zbog nekih njenih ranijih izjava, najavljeni koncert je podigao veliku prašinu i u Hrvatskoj i ovde. Nepotrebno, naravno. Ko hoće da je sluša nek dođe na koncert, ko neće ne mora. Ja, na primer, neću. Nikada nisam volela njenu muziku, mada cenim njen doprinos ovdašnjoj šansoni. „Prijatelji stari, gdje ste“, jedina je Kesovijina pesma koju znam, a njen „slučaj“ bi mogao da posluži javnim ličnostima da dobro razmisle pre nego što izgovore neke teške reči. I nek se trude da odole zovu ekstremnog nacionalizma i šovinizma koliko god da je to nekada, zbog ličnih i ostalih drama, teško. Ne ide to uz univerzalne vrednosti koje treba da promovišu umetnost, kultura, sport, na primer.