Foto: Radenko TopalovićOd kada znam za sebe, slušam priče o izraelsko-palestinskom sukobu i kosovskom problemu, a čini mi se da, kada bih živela još 100 godina, ni jedan ni drugi ne bi bili rešeni.
Za Nagorno-Karabah sam, priznajem, čula tek početkom devedesetih kada je, u procesu raspada SSSR, izbio prvi jermensko-azerbejdžanski rat. Pamtim ga i po tome što je jedan moj odavno rahmetli svojta, misleći da su Jermeni muslimani, zdušno navijao za „pogrešnu“ stranu.
Džabe sam mu govorila da su, koliko mi se čini, Jermeni hrišćani, a Azeri muslimani, nije mi verovao, jer bila sam „dete“. Dok je shvatio, bilo je kasno. „Braća“ Azeri izgubili rat. Čekali su 30-ak godina za revanš i pre nekog vremena vratili Nagorno-Karabah. Možda se moj svojta i na onom, ahiretskom, svetu, radovao pobedi „braće“, ali verujem da se nije veselio stotinama hiljada izbeglih Jermena.
Nikada mi nije i neće biti jasno kako ljudi u oružanim sukobima i ratovima olako navijaju za jednu ili drugu stranu, najčešće na osnovu rasne, verske, nacionalne bliskosti. Kako je moguće da ratove i oružane sukobe, ljudi sa sigurne udaljenosti, gledaju, prate i navijaju kao da je sportski meč? Zaboravljajući da u njima ginu uglavnom nedužni ljudi, ma koje boje kože, nacije, vere bili.
Ratovi i zločini deo su ljudske istorije, uvek ih je bilo i biće, ali se mnogima, verovatno zbog masovnih medija i društvenih mreža, čini da ih nikada nije bilo više. U Siriji i Ukrajini ratovi još traju, prvi smo odavno zaboravili, drugi još pratimo, ali na izmaku pažnje.
Zaratilo se onda u Nagorno-Karabahu, imali smo i „domaći“, na sreću, ne rat već incident u Banjskoj, koji nas podsetio da krvave devedesete nisu daleko, a kao „konac koji (ne)delo krasi“, buknuo užas u Izraelu i Gazi.
Hamas iznenada napao Izrael, ubili oko hiljadu ljudi, više stotina oteli, svet obišli užasni snimci iživljavanja nad živim i mrtvim. Ako je i od terorista, previše je nehumanosti i brutalnosti. Izrael očekivano preti neviđenom osvetom, Gaza bez struje, vode, hrane, pod stalnim bombardovanjem, hiljade ranjeno i ubijeno. Verovatna kopnena intervencija, moguće i širenje borbi. Nemoguće je u ovakvoj situaciji biti za jednu ili drugu stranu, jer nekako su obe u pravu i krivu.
Palestinci trpe teror i diskriminaciju izraelskih vlasti decenijama, ali to ne opravdava Hamasov zločin koji će opet „platiti“ palestinski civili. Izrael ima pravo da se brani, ali to nikako ne znači da treba da sravni sa zemljom Gazu i ubija uglavnom nedužne civile.
Takva praksa im ni do sada nije koristila. Sve u svemu, haos se odvija pred našim očima, mada problem nije nerešiv. Bliski istok jeste mali, ali ima mesta i za Palestince i Izraelce koji, deluje idealistički, ali je jedino racionalno, treba da žive jedni pored drugih, u dve države koje će se koliko-toliko poštovati.
Kosovo je takođe malo, ali i tamo Srbi i Albanci treba da žive zajedno, a ako nešto treba da naučimo iz ratova u Nagorno-Karabahu i Bliskom istoku, to je da zamrznut konflikt nije rešenje. Uvek može da pukne.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
