Čekala sam da se malo slegne prašina, da prođe premijerna epizoda i da onda, na miru i što objektivnije, pokušam da gledam „Ravnu goru“. Uspela sam. Odgledala sam 20 minuta reprizne prve i 10 minuta treće epizode. Trajale su kao večnost jer je ovo delo Radoša Bajića mnogo lošije nego što sam očekivala. Ni radnje, ni dijaloga, ni glume… A kad se setim „Partizanske eskadrile“, u kojoj je Bajić glumio. To je bila serija, ali tad se znalo ko glumi, ko piše scenario (Miljenko Smoje i Đorđe Lebović), ko režira (Hajrudin Krvavac), a ne kao sa „Ravnom gorom“- „one man show“ i to „very bad show“. Nije da mi nije drago što je „Ravna gora“ ovako loše ispala. Vrlo mi je drago.
OK, nisu svi četnici bili zločinci i koljači. Neki su se pridružili ovom pokretu sticajem okolnosti, drugi su mislili da će se boriti protiv okupatora. Ali, četnički pokret, komanda na čelu sa Dražom Mihailovićem jesu bili zločinci i šovinisti, čiji je cilj bio uništenje pojedinih naroda i političkih protivnika. Ne verujem, dakle, u „novokomponovanu“ istoriju i antifašistički karakter četničkog pokreta, delimično i iz ličnih razloga. Četnici su moje pretke jurili po pešterskim selima sa očiglednom namerom da ih pobiju, samo zato što su bili druge nacije i vere, no moji bili brzi i utekli. Nažalost, mnogi nisu bili te sreće, te je broj ljudi koje su četnici pobili zato što su bili druge vere, nacije ili političkog opredeljenja, impozantan i nema te serije koja će moj stav o četnicima promeniti. Kao što ni poštovaoce Dražinog lika i (ne)dela ova serija neće pokolebati, ali bar neće biti puno gledana.
Znam neke koji su zbog „Ravne gore“ zamrzeli četnike. Moj drug, zaposlen na RTS, „čistokrvni“ Srbin, spada među hiljade „proletera“ javnog servisa. Radi za crkavicu i ne zanimaju ga ni partizani ni četnici, već kako da preživi. Od kad je RTS počeo projekat sa Radošem Bajićem, zamrzeo Dražu. „Taman da primimo plate, kad Tijanić (laka mu zemlja p.a) prebacio pare Bajiću za „Ravnu goru“. J… ih i četnici i Draža“, koliko li sam puta čula njegovu jadikovku.
Ovih dana stižu razne vesti sa RTS. V. d. direktora rešio da zavrne slavine i smanji zarade pojedinim „zvezdama“, a zbog štednje, odlučeno da Srbija ne učestvuje na „Pesmi Evrovizije“. Ta je odluka uzburkala duhove, pa je i u redakciji Danasa vođena diskusija „za“ i „protiv“. Ozbiljan dnevni list, krene rasprava o SNS, malo o opoziciji, dešavanjima u svetu… i da li treba ići na Evroviziju? „Ako me pitate šta ja mislim“ – apsolutno podržavam odluku RTS.
Spadam u one koji su godinama pratili ovo takmičenje „lakih nota“, prema kom sam uvek gajila simpatije. Ali, poslednjih godina Evrovizija je postala dno dna. Domaći izbor prepun mahinacija doveo je do toga da su naši predstavnici, izuzimajući Željka Joksimovića i Mariju Šerifović, bili sramni i uvredljivo loši, a međunarodno takmičenje – „skupe pare za dosadne sate“, što bi rekao Džoni Štulić. Zašto bismo bacali pare na to? Da se brojna ekipa RTS „švrćka“ Evropom, o našem trošku? Da nas opet blamira neka „zvezdica“?
Na odluku RTS, OGAE, udruženje koje okuplja ovdašnje simpatizere Evrovizije, reagovalo je „sa nevericom i velikim žaljenjem“. Evrovizija je važna za promociju zemlje, tvrde. Ako nas promovišu Milan Stanković, „Moje tri“, Marko Kon i slični, bolje da se ne promovišemo. Poručuju i da će Srbija, odustajanjem od Evrovizije, „otvoriti vrata“ da se Kosovo prijavi, „što bi nam kao državi izazvalo velike probleme“. Znači, Kosovo se sada brani na „Pesmi Evrovizije“?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
