Bila sam na Rtnju, toj, neki tvrde, mističnoj planini, koja ima čudesnu energetsku i magnetsku snagu. Naravno, ne skoro fatalnog 21. decembra ove godine, već mnogo ranije – aprila 1997. godine. Da mi je neko tada rekao da će ta planina u istočnoj Srbiji biti mesto koje će ljudskoj vrsti nuditi spas od „smaka sveta“, rekla bih mu isto što sam rekla ili pomislila kad god sam u ovdašnjim medijima pročitala ili videla takve natpise – ljudska glupost je nepresušna i bezgranična, skoro kao i želja da se zaradi na račun lakovernih. Ima, međutim, i svojih čari. Malo nam je „smak sveta“ skrenuo pažnju sa gorućih problema, malo nas zabavio, a neki su, uglavnom u belom svetu, i zaradili. Pametni uvek profitiraju na račun budala.
No, šta sam ja proleća 97. godine tražila i videla na Rtnju? Uopšte ne sumnjam da je Rtanj čaroban, priroda jeste, ali ja sam samo bedu, siromaštvo, čemer i jad u tom delu Srbije tokom kratkog jednodnevnog boravka videla. Danas je, plašim se, samo gore. Krenem ja, po zadatku koje mi je uredništvo tadašnje Naše Borbe dalo, do Rtnja da napišem reportažu o kolektivnom izbegličkom centru koji je bio specifičan po tome da su u njemu zajedno živele bošnjačke izbeglice iz BiH i srpske iz Hrvatske. Takoreći, da vidim kako funkcioniše „bratstvo i jedinstvo“ žrtava rata.
Na Rtnju je u davna vremena postojao rudnik uglja. Otvorila ga jedna austrijska porodica 1902. godine, a zatvoren je još 1967. Ali ostale su napuštene zgrade rudnika, koje zaista deluju kao dan posle smaka sveta. Onda se pojaviše barake koje su radnici napustili pre više decenija, a nadležni su tu tada smestili oko 150 izbeglica. Najpre je, ko zna kojim putevima, stiglo nekoliko desetina Bošnjaka uglavnom iz istočne Bosne, koji su se u to vreme uveliko spremali za povratak kućama. Bošnjaci tu godinama bili, onda stigli Srbi izbegli iz Hrvatske. Što su videli gde su ih doveli zakukaše na uslove, a kad čuše ko im je društvo, pojedinci poludeše: „Od ustaša pobegosmo, a kod Turaka nas dovedoše“. Onda se smirili. Na moje pitanje da li im smetaju muslimanske izbeglice, skoro u glas su odgovarali: „Nikako. To su nesrećnici kao i mi. Fino su nas dočekali, dali nam deke i madrace. Dobri su to ljudi“. Odem onda do „druge strane“ i pitam ih kako se slažu sa novopridošlim srpskim izbeglicama. „Nikoga ne diramo, niko nas ne dira. Sa Srbima se odlično slažemo. Zašto i ne bi, nismo mi krivi što drugi ratuju“, odgovorio mi izbeglica iz Bileće.
Nema davno izbeglica na Rtnju, valjda su otišli u neka bolja mesta ili se vratili svojim kućama, ali izbegličke i ostale ratne tragedije na našim i širim prostorima dokaz su da ljudskoj rasi smak sveta, udari asteroida ili agresija vanzemaljaca nisu potrebni – sami smo sebi najveći neprijatelji. Ako neko uništi ovu planetu, a sigurno hoće, bićemo to mi, a ne asteroidi ili vanzemaljci. A daleko od toga nismo. Šta ono kaže vic: „Stigao smak sveta u Srbiju, osvrnuo se i rekao „Pa ja sam ovde već bio“. Ko kaže da je to vic, taj nije video zabit istočne Srbije. Nažalost, i šire.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
