Samo napred

Srbija je imala suficit u budžetu i stabilne javne finansije… Neki budući „Bane Bumbar“, uz muziku Zorana Simjanovića, mogao bi ove reči da izgovara u nekoj budućoj verziji serije „Grlom u jagode“. Uz to bi mogle da idu scene Vučića kao suvozača u šleperu ili mladića u narodnoj nošnji na otvaranju auto-puta.

Do tada, možemo Vučića da gledamo, slušamo i njegovu politiku živimo. Naciji se preksinoć obratio preko RTS i emisije „Upitnik“. Šta smo čuli? Mnogo toga, ali ništa suštinski novo. Javni dug Srbije je pod kontrolom i više ne raste. Umesto deficita od 122 milijarde za 2016. godinu, trenutno imamo suficit 34,3 milijarde. Na kraju godine ćemo imati minimalni deficit. BDP raste, nezaposlenost pada. Rastu plate i penzije. Inflacija je umerena… MMF, Svetska banka priznaju ekonomske uspehe Srbije, ali ima nekih „koji ne umeju da se raduju urađenom“. Poimence pomenuti Milan Ćulibrk, glavni i odgovorni urednik NIN-a, koji stalno nešto kritikuje vladine ekonomske mere, Tabloid i neimenovani internet sajt koji najstrašnije vređa premijera i njegovu porodicu, a „ona“ iz OEBS ih brani. Verujem da je „ona“ Dunja Mijatović, predstavnica OEBS za slobodu medija, a „problematični“ sajt verovatno Teleprompter.

Tokom mandata njegove vlade izgrađeno je 100 kilometara auto-puteva, Vučić očekuje da će biti izgrađeno još 200 kilometara. Nije to možda koliko i u Brozovo vreme, ali „Nije isto premostiti Sićevačku klisuru i ‘gurati’ kroz vojvođansku ravnicu“. Među javnim preduzećima RTB Bor je najveći problem jer nas skupo košta, a premijer se nada da će Kinezi, kojima treba spomenik da podignemo jer su nam pomogli kupujući Železaru, preuzeti i Bor. „Nije mi teško da molim. Izmolio sam za Železaru, tri puta išao u Kinu, imao više od 200 sastanaka, ali danas me glava manje boli zbog Železare. Što se RTB tiče daću sve od sebe“, obećao je Vučić, koji će otići sa mesta šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti zato što i on snosi odgovornost zbog propusta u radu ovih službi. Govoreći o svojoj bezbednosti i oružju pronađenom u Jajincima i na Novom Beogradu, Vučić je rekao da nema dokaza da je spreman atentat, ali da je stvar „ozbiljnija“ nego što se u prvi mah činilo. Koliko ozbiljnija, čućemo od policije ovih dana. „Ne mislim da sa bilo čim u vezi sa mojom bezbednosti ili bezbednosti moje porodice ima američka ambasade ili američke službe i mislim da je ministar Vulin tu pogrešio, a za ostalo je u velikom delu u pravu, naglasio je Vučić. Sve u svemu: „DŽabe vama loša atmosfera, Srbija ide napred“ i „Oni koji dođu posle mene ni ogradu neće moći da okreče koliko sam ja uradio“.

Da u Srbiji ipak ima i dobrih ljudi koji razumeju premijera i umeju da se raduju uspesima svoje zemlje, pokazuju i hiljade onih koji su došli na otvaranje auto-puta. Nisam bila na otvaranju i verovatno me premijer ubraja u „one druge“, ali i ja se radujem otvaranju tog puta. Bolje auto-put nego Ibarska magistrala. Bolje suficit u budžetu nego deficit. Bolje da nezaposlenost i dugovi padaju, a da rastu plate, penzije i BDP, nego obrnuto… Načelno, samo napred Vučiću, tako treba… Kada se, međutim, osvrnemo oko sebe, koliko ono što govori premijer odgovara našoj stvarnosti? Da li nam je zaista toliko dobro? Ili bar bolje nego juče? Kako verovati čoveku koji se obraća tako bahato, nipodaštavajuće i čiji su „glasnogovornici“ Vučićević, Vulin, Stefanović… Kojima se priviđaju „zavere“, „strani plaćenici“, „špijuni“ i ostali „ološ“. „Ko zna zašto je to dobro“, jedna je od poznatih replika iz „Grlom u jagode“. Paranoja i histerija, ipak, ne mogu nikada i nikome da donesu nešto dobro.