Da kojim slučajem nas Sandžaklija nema, trebalo bi nas izmisliti. Ako ni zbog čega drugog, ko bi, da nije nas, primio jadne azilante koji se nedeljama zlopate po Srbiji? Naravno, mi Sandžaklije nismo poznati samo po ljudskosti. Imamo najbolji sir na svetu (sjenički), ćevape, pršutu, mantije, a sa braćom Turcima nikako da rešimo dilemu čije su baklave bolje, naše ili njihove? Mnogi ne vole Sandžaklije, ali nas to ne brine, pošto mi sebe prilično volimo i izuzetno cenimo. Tvrde neki da smo primitivni i ekstremni, ali kakvih ima, što smo ovih dana mogli da vidimo i na protestima protiv azilanata u okolini Obrenovca i Lajkovca, mi smo zlatni.
Sandžaklije su ušli u viceve, posebno bosanske. Cela bivša Juga se smeje „glupim Bosancima“, a Bosanci nama Sandžaklijama. To je zato što mi u Sarajevu imamo status Crnogoraca u Beogradu ili Hercegovaca u Zagrebu. Mi smo „šabani“ koji „osvajaju“ šeher Sarajevo. Ali, nema veze, mi volimo i Sarajevo i Bosnu. Volimo i viceve na svoj račun. „Kako prepoznati Sandžakliju u Sarajevu? Ne zna gde je zgrada opštine, ali zna sve koji u njoj rade.“ „Zašto Sandžaklija subotom nosi odelo? Trenerka mu na pranju.“ U viceve su ušli naša legendarna „tafra“ (foliranje), naročito izražena u najvećem sandžačkom gradu Novom Pazaru, (Povredio Pazarac ruku i posle silnih snimaka, doktor zaključuje da je slomljena. „Izgleda da će morati gips“, reče doktor. „Kakav gips? Ni govora! Samo mermer!“, uzviknu Pazarac).
Te i takve Sandžaklije u Sjenici i Tutinu primiće nešto više od 200 azilanata prema kojima su se u njihovim dosadašnjim privremenim prebivalištima, oko Obrenovca i Lajkovca, meštani neljudski ophodili. Ubeđena sam da Sandžaklije neće ne samo zato što znamo šta znače muka, iseljavanje i što među azilantima većinu čine naša braća po veri, muslimani. Sandžaklije su primali i pomagali pripadnike raznih nacija i vera. Mada su neki to odbijali. Dovezli 96-97. nadležni autobus pun Srba izbeglih iz Hrvatske u Novi Pazar. Oni zakukali: „Pobegli smo od ustaša, doveli ste nas kod Turaka.“ Autobus produžio i odvezao ih na Kosovo. Vreme je pokazalo da bi im bilo bolje da su ostali u Pazaru.
Izbeglice i azilante ne vole nigde u Evropi, ali sramno tretiranje grupe nesrećnika, koji su izbegli iz Sirije, Avganistana, Pakistana… i na putu ka EU, zatekli se u Srbiji, potvrđuje nekoliko činjenica – ljudsko zlo je bezgranično, a rasizam i ksenofobija, naročito prema muslimanima, ovde duboko ukorenjeni. Da li bi meštani Obrenovca i Lajkovca reagovali onako da su azilante činili bledoliki pravoslavci? Sumnjam. Žalosno je što su sramno ponašanje podsticali lokalni funkcioneri, neki i iz Dinkićevog URS. Da sto hiljada azilanata stigne u Srbiju, ne bi joj naneli onoliko štete koliko su Dinkić i slični ministri. U Obrenovcu su tvrdili da nisu rasisti, već brane TE „Nikola Tesla“, na šta se čuveni naučnik sigurno okretao u grobu. I Tesla je bio imigrant. Šta da je on na prvim koracima u SAD naišao na nekog Amera „vračevićkog“, koji bi zakukao: „Ko zna odakle je došao taj Tesla, nek se ne približava Nijagarinim vodopadima, koji su od velikog bezbedonosnog i ekonomskog značaja…“ Najveća je, ipak, sramota na državi Srbiji, koja je, promenom prvobitne odluke o privremenom smeštaju azilanata, ponovo poklekla pred ekstremistima i nasilnicima. I učiniće to ponovo. Živi bili!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
