Bosna i Hercegovina je 25. novembra obeležila Dan državnosti. Toga dana 1943. U Mrkonjić Gradu održano je prvo zasedanje Zemaljskog antifašističkog vijeća, na kome je utemeljena moderna bosanskohercegovačka državnost. „Bosna i Hercegovina je i srpska i muslimanska i hrvatska, zbratimljena zajednica u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost svih Srba, Muslimana i Hrvata“, piše u tada usvojenom proglasu ZAVNOBiH. Prošle, kao i ranijih godina, ovaj praznik je proslavljen u Federaciji BiH, ali ne i u drugom entitetu. Republika Srpska ga ne priznaje.
U ponedeljak, 9. januara RS je obeležila svoj praznik, 20 godina postojanja i krsnu slavu. Sem visoke delegacije Srbije, ambasadora Rusije, predstavnika ostalih država nije bilo, što nije čudno jer koliko god to nekima smetalo, RS, ipak, nije ni država ni međunarodno priznata. Nije bilo ni predstavnika Bošnjaka, a ni drugog entiteta Federacije BiH. To što RS ne priznaje praznik države BiH, čiji je deo, a drugi entitet i jedan konstitutivni narod ne priznaju praznik RS, slika je sumorne stvarnosti ove države, koja je tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, manje svojim, a više tuđim „zaslugama“, izvukla najdeblji kraj. Islamska zajednica i pojedina bošnjačka udruženja zalažu se da 9. januar bude obeležavan kao dan genocida na BiH.
Muftija banjalučki Edhem ef. Čamdžić odbio je orden RS. Muftija Čamdžić navodi da „ne može primiti nikakav orden od predsjednika Republike Srpske dok njegove džematlije, muslimani Bošnjaci, u ovom entitetu nemaju ona prava koja zaslužuju po svim zakonima i propisima, Božjim i ljudskim“. Ali, ordenje je imao ko da primi na slavlju u Banjaluci. Dodik je dobio ruski, a on je podelio više RS ordena političarima i verskim velikodostojnicima. Naravno, najpoznatiji laureat bio je predsednik Srbije Boris Tadić, koji je u govoru na svečanoj akademiji poručio da „rat ostaje opomena svima“ i da „naše balkanske političke i verske sukobe i omraze moramo rešavati mirnim putem, strpljivim dijalogom i pregovorima, poštujući legitimne demokratske interese, ljudska i kulturna prava“. U BiH sukobi i omraze nikako da se reše. Odgovornost za to sigurno nije samo na jednoj strani, naciji, političkoj partiji ili entitetu, ali koliko Srbija pomaže ili odmaže? Niko ne treba da spori pravo Srbije da sarađuje sa bosanskim Srbima, ni RS, daleko bilo, ali zašto je Beogradu i dalje teško da uspostavi saradnju sa Federacijom, BiH kao celinom, ali i političkim predstavnicima tamošnjih Bošnjaka? Nije dovoljno reći zalažemo se za teritorijalni integritet i suverenitet BiH, poštovanje prava sva tri naroda, to treba i delima pokazati.
U većem delu javnosti Srbije konstantno se pothranjuju predviđanja neumitnog raspada BiH, skorog ujedinjenje „dve srpske države“, ali i relativizuju i izjednačavaju zločini. Da li će se BiH raspasti ili ne, videćemo, ali ne valja se radovati tuđoj nesreći niti očekivati eventualnu „kompenzaciju“ za gubitak Kosova, „širenjem“ na RS. Ne ide sve tako prosto u međunarodnim odnosima i šta ako se „domino efekat“ proširi? Srbi u BiH bi se na eventualnom referendum izjasnili za život u jedinstvenoj državi Srbiji, ali i moji Bošnjaci u Sandžaku bi se u tom slučaju sigurno radije odlučili za BiH. Ako to stanje uporedimo sa izjavama verskih lidera, Srbija koja odobrava izjave patrijarha Irineja o RS kao „najmlađoj srpskoj državi“, da se moli Bogu da i u „formalnom“ smislu Srbija i RS budu jedno, gubi pravo da reaguje na „odgovore“ reisu-l-uleme Mustafe Cerića i muftije Muamera Zukorlića.
Šta onda? Da crtamo nove prekodrinske granice, „humano“ se preseljavamo ili, daleko bilo, ratujemo opet? Ne bi nam to bilo pametno. Nisam sigurna ni koliko je pametno predsedniku Tadiću da nastavi da igra na „nacionalističku kartu“. Prema mom skromnom mišljenju, u ova vremena sve je deo predizborne kampanje, pa i proslava RS i dodela ordena. Donekle je to razumljivo. Ekonomska i socijalna kriza sve dublje, Brisel je sve dalje, na „kartu“ EU integracija više se ne dobijaju glasovi, pa se nacionalne i nacionalističke priče nameću kao dobra ideja. Ali, nekako sam ubeđena da Tadić nije po ukusu dobrog dela srpskih nacionalistički nastrojenih glasača. Bliži su im, čini mi se Voja, jedan i drugi, Velja, Toma…“Prezident Kluni“ je nekako previše fin, a i malo-malo pa nešto vrda, jedan dan je „Evropejac“, drugi dan „Srbenda“. Takvim „vrludanjem“ Tadić će rasterati one koji su mu 2008. doneli pobedu, a neće privući brojnije nove glasače. No, 15. februara je Sretenje i Dan državnosti Srbije. Eto prilike da se Tadić revanšira Dodiku i naprave novu predizbornu feštu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.