„Siroti“ Alija

Sirotanović je rođen u selu Trtoriće, opštini Breza, BiH 1914. Ceo život je proveo u rodnom selu, a radni vek u Rudniku mrkog uglja „Breza“, u čijem se dvorištu i danas nalazi njegova bista. Dobio je i ulicu u Brezi, a njegov lik se 1987. našao na novčanici od 20.000 jugoslovenskih dinara. Mnogi ga pogrešno mešaju sa poznatijom i dugotrajnijom novčanicom od 10 dinara na kojoj se nalazio nasmejan lik livca iz Zenice Arifa Heralića. Brojne su legende vezane za Sirotanovića i njegove susrete sa Titom, od one da je, na pitanje maršala, pri dodeli Ordena rada, da li mu šta treba, odgovorio: „veća lopata“. I navodno je dobio. Po drugoj verziji, na isto pitanje najpoznatijeg bravara bivše države, najpoznatiji rudar je odgovorio: „Nije moje da tražim, druže Tito, jer ja sam rudar, ali ne pitam za sebe. Kad bi se moglo dovući malo struje u ono moje selo Trtoriće.“ I struja stigla pre no što se vratio iz Beograda. Koju deceniju kasnije, Sirotanović je opet došao u Beograd na prijem kod Josipa Broza. Tito mu ponudio na poklon „auto po želji“. Alija je, priča se, izabrao „fiću“. I onda je tog „fiću“ poklonio lokalnom Domu zdravlja. Ljudina je bio taj Sirotanović, a može se posmatrati i kao paradigma nekadašnje države.

Nadao se Sirotanović boljem životu, žrtvovao se, obarao norme, za platu nije pitao, sve za svetlije sutra i buduće naraštaje, ali umro u siromaštvu, 13. maja 1990. godine. Bar rat u voljenoj BiH i Jugoslaviji nije doživeo. A Jugoslavija, ambiciozno zamišljena državna zajednica bratskih naroda, radnih građana i seljaka, stalno se borila za svetlu budućnost, a doživela je krvavu propast. Nije uteha, ali ni Sirotanovićev ruski takmac nije bolje prošao. Poslala je partija Alekseja Stahanova na školovanje, završio fakultet, postao direktor i poslanik Vrhovnog sovjeta SSSR. Poslednje godine proveo u psihijatrijskoj bolnici i umro 1977. godine, a raspala se i njegova država.

Danas je sve drugačije. Država drugačija, društveno uređenje takođe. U nekoj verziji kapitalizma živimo i niko neće besplatno da radi i obara rekorde. Nema više „Sirotanovića“. Ili, možda ima? Ali, u drugačijem vidu. Radnici aleksinačke fabrike „Frad filteri“, na primer, štrajkuju tražeći plate (nisu „Sirotanovići“ da rade za „dž“), a direktor ih „mudro“ pitao: „Gde piše da radnici moraju da prime platu?“ Pa, zar tako normalna stvar mora da piše? Međutim, ipak, piše. U Ustavu Srbije, u članu 60, piše da radnici, pored ostalog, imaju pravo na „pravičnu naknadu za rad“. Ali, Ustav niko ne „čita“ dalje od Preambule.