Šizofrenija

Sem uobičajenih pokušaja atentata, neki planovi su bili komično inventivni, te su ostali na nivou ideja. CIA je jednom kupila ogromnu količinu dagnji, koje Kastro mnogo voli. Cilj je bio da nađu dovoljno velike školjke da u njih stane smrtonosna doza eksploziva. Školjke su zatim planirali da ofarbaju u drečave boje kako bi privukle Kastrovu pažnju dok roni. Plan je bio toliko budalast da su od njega odustali.

Obnova diplomatskih odnosa između SAD i Kube planetarnog  je značaja, a danas ćemo biti svedoci događaja bitnog za naš region – posete tročlanog Predsedništva BiH Srbiji. Do posete dolazi na poziv premijera Srbije Aleksandra Vučića i to u vreme zategnutih odnosa Sarajeva i Beograda. Vučić želi da pokaže da ne odustaje od pružene ruke saradnje i to u momentu kad su zbog obeležavanja 20-godišnjice genocida u Srebrenici, napada na njega u Potočarima, hapšenja Nasera Orića, britanske rezolucije, najavljenog referenduma u RS, predstojeće godišnjice Dejtonskog mirovnog sporazuma, odnosi između dve zemlje na ivici pucanja. Ali, ako su mogli da se pomire Kuba i SAD, sve je moguće, pa i normalizacija odnosa između bivših jugoslovenskih republika. „Inspirisan“ incidentom u Potočarima, zvanični Beograd se spremio da pokaže gostoljubivost, samo da zbog pojačanih mera bezbednosti ne ispaštaju građani i da poseta ima i politički, a ne isključivo promotivni značaj.

Da li su Srbija i BiH, Srbi i Bošnjaci zaista na ivici rata, kako bi se moglo zaključiti sa naslovnih strana, udarnih vesti i specijalnih emisija skoro svih srpskih medija? Ne bih rekla. Prvo, to ne bi dozvolio Zapad, drugo, nemaju snage za nove oružane sukobe, treće, najbitnije,  većini je dosta ratova. Verujem da su „obični“ Srbi i Bošnjaci, s obzirom na količinu zla koji su preživeli devedesetih godina, u dosta dobrim odnosima. Ljude s obe strane Drine brinu nezaposlenost i nemaština, ali političari, raznih „boja“, koji godinama nisu u stanju da reše goruće probleme, koriste poznat i oproban recept. Skreni pažnju sa pravih problema i svoje odgovornosti, huškaj ljude, širi mržnju, ali ne čini to direktno da ne „vide“ Brisel i Vašington, već se okreni svojim dobrim drugarima-medijima. Odmah se ograđujem, ne pratim pažljivo medije u BiH, ono što vidim na internetu nije ni prići ovdašnjim po količini mržnje. Šta smo sve mogli i možemo da pročitamo, vidimo i čujemo u našim medijima. „Nožem na srpskog premijera – Orić poslao koljača da ubije Vučića?“, „ISIS stoji iza ataka na Vučića?“, „Crni kvartet iz Srebrenice – Bakirova četvorka udarila na Vučića“ „Cilj atentata na srpskog premijera – ubiti Vučića i izazvati rat“. Gde su zavere, tu su naravno i Englezi, koji, po srpskim medijima, stoje iza svega. Međutim, osvajanjem Vimbldona, „Nole se osvetio Englezima za genocidnu rezoluciju“. I tome slično u hiljadu varijanti. Samo dagnje fale. Ali možda Vučić ne voli dagnje.

Dok premijer Vučić zvanično pruža ruku pomirenja Bošnjacima, pojedini njemu bliski političari i mediji na koje ima značajan uticaj, ma šta pričao, bošnjačke političke lidere i pripadnike ovog naroda „časte“ ekstremističkim epitetima. Znači, „Vučićeva“ Srbija bi politiku pomirenja da vodi ratnom retorikom. Zar je takva politička šizofrenija praktično izvodljiva? Sumnjam. Razumem da u medijima danas ima mnogo mladih koji se ne sećaju ni ratova devedesetih ni ratnohuškačkih doprinosa tadašnjih propagandista koji su se predstavljali kao novinari, ali drage „kolege“, priberite se. Huškanje nikome ništa dobro nije i neće doneti.