Skupštinska kuća

Tako bar piše u članu 98 Ustava Republike Srbije. Ustav je, inače, vrlo zanimljivo štivo u kome svašta piše. Ne samo da je Kosovo deo Srbije, već i da naša država „podstiče i pomaže razvoj nauke, kulture i umetnosti“. „Svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta“, a „ropski rad je zabranjen“. Nije jasno zašto svi trče ka sedištima vladajućih stranaka, prvo izvade članske karte, pa se onda prijave za neki posao, niti kako to da desetine hiljada građana radi, ali ne prima platu. A ropski rad zabranjen. Ako niste znali, „Republika Srbija stara se o ekonomskoj sigurnosti penzionera“. „Ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada“. „Crkve i verske zajednice su ravnopravne i odvojene od države“. U članu 124 Ustava, tvrdi se i da je „Vlada odgovorna Narodnoj skupštini za politiku Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za rad organa državne uprave“. Znači, Vučić treba Maji da podnosi račune? Nije onda čudo što predsednica Skupštine, u ime premijera, odgovori na neko poslaničko pitanje.

Zanimljiva je i zgrada Narodne skupštine. Gradnja je počela 1907. godine za potrebe Kraljevine Srbije. Projekat je prethodno poveren arhitekti Konstantinu A. Jovanoviću, koji je živeo i radio u Beču. Jovanović, kao pravi gastarbajter, imao ambiciozne i monumentalne ideje. Lav ovde, patuljak onde, ali para za njegov projekat država Srbija nije imala. Nov konkurs raspisan 1901. i na njemu je pobedio arhitekta Jovan Ilkić. Silne kritike stručne i ostale javnosti pratile njegovo rešenje. Gore nego danas „Beograd na vodi“. Gradnja ipak nekako počela pomenute 1907. Para opet nije bilo dovoljno, nemiri, ratovi, balkanski i Prvi svetski, nova država… Radovi krenu, pa stanu. Ništa bez Rusa, pa ruski emigrant arhitekta Nikola Krasnov uze stvar u svoje ruke trideset i neke. Opet bi povuci-potegni, kreni-stani, ali zgrada bi nekako završena 1936. i u oktobru u njoj bi održana prva sednica, ali „nije kom je namenjeno već kom je suđeno“, ne parlamenta Kraljevine Srbije već Jugoslavije. Kraljevine i Jugoslavije odavno nema, prvobitno zamišljen Dom narodnog predstavništva, posle raspada državne zajednice SCG 2006. postade Dom Narodne skupštine Republike Srbije. To je i danas.

Zbog političkog i istorijskog značaja, kao i arhitektonskih i umetničkih vrednosti, zgrada Skupštine je 1984. godine proglašena za spomenik kulture. I kako da građani ne požele da obiđu ovo visoko zdanje? Da se dive zgradi, holu, slikama, ali i da prate nadahnuta izlaganja govorljivih poslanika Aleksandra Martinovića, Balše Božovića, Marijana Rističevića… Možda i obiđu nadaleko čuveni skupštinski restoran i jedu za malo para?

Da bi ovako važna institucija funkcionisala neko mora da je vodi. Skupštinu Srbije treću godinu vodi Maja Gojković. Opozicija je toliko nezadovoljna njenim vođenjem Skupštine da se stariji poslanici sa setom sećaju Dragana Maršićanina i Predraga Markovića, a mlađi Boško Obradović nedavno joj je poručio da Skupština „nije kuća Maje Gojković“. Neki su tvrdili da je Skupština „sigurna kuća za Ratka Mladića“, ali bilo je to davno. Skupština nije kuća Maje Gojković, ali neki red mora da se zna. Ne može svako da govori kad i šta hoće, ne može svako da ulazi kad i kako hoće u Skupštinu. Majin zadatak je da bude „prva među jednakim“, redar odeljenske zajednice i pobrine se da red bude poštovan, ali nezadovoljnih uvek ima. U takvoj situaciji i pored ovakve Skupštine, čoveku prosto dođe da se zaželi predsedničkog sistema. Ali želja se treba čuvati, jer neke mogu i da se ostvare.