Slavlje u Priboju

Svakodnevni problemi, sada i korona udarila i dve godine ne pušta…

Normalno je zato da svaki trenutak koristimo za opuštanje, a ako se društvo okupi nekim lepim povodom, novogodišnjim ili još bolje slavljem povodom rođenja deteta, veselje je neizostavno.

Uz muziku, igru, često i alkohol, a to ume da bude pogubna kombinacija. Jer, šta pijan govori, trezan misli.

U Priboju se tako nedavno okupilo društvo, uglavnom izgleda radnici MUP, da proslave rođenje deteta lokalnog policajca. Veselo, „pocepan“ otac, piće i iće, muzika… „Oj Srebrenice tako si mi mila, Dabogda se tri put ponovila, Oj Sjenice nova Srebrenice, Oj Pazaru novi Vukovaru, Oj Fatima đe su ti dimije, u četnika oko Ledenika“. Snimak je na Fejsbuku objavio policajac Marko Pantović, a slavio Dragan Zeković, koji se izvinio, „svima koje je povredila pesma koja se čula te večeri i koja je poslala veoma lošu poruku“, navodeći da je „odrastao i živi u multietničkoj sredini“ , „ima puno prijatelja Bošnjaka“…

Kada mi neko, u ovakvim slučajevima, pomene da ima prijatelje drugih nacija i vera, odmah mi postane još sumnjiviji.

Ljude je nekada teško razumeti.

Kako mogu da pevaju i slave uz pesme kojima se veliča ubijanje i genocid?

I kojima su počinioci takvih zločina heroji?

Kakav čovek treba da budeš da slaviš tako što pozivaš na reprizu zločina, a koji mozak to postavlja onda na društvene mreže?

Nije ovo prvi put da se ovo čuje na veseljima, ali težinu daje činjenica da je sada reč o pripadnicima MUP Srbije.

Ljudima koji predstavljaju državu i koji bi trebalo da štite i te građane kojima prete reprizom genocida.

Da li je izvinjenje dotičnog dovoljno?

Mislim da nije.

Da je Srbija normalna zemlja, on i njegova bratija dobili bi automatski otkaz, a pored toga protiv njih bi bio pokrenut i krivični postupak pošto, znate, postoji zakon koji sankcioniše širenje nacionalne, verske i druge mržnje.

Na dnevnom redu bi se našla i odgovornost nadležnog ministra, no Aleksandar Vulin se, za sada, još nije oglasio.

Što je čudno, pošto je inače vrlo brz kada treba osuditi slične incidente u bližem inostranstvu.

Težinu ovom sramnom incidentu daje i činjenica da se to desilo u Priboju, gradu koji navodno važi za tolerantan, ali u kome su nad lokalnim Bošnjacima tokom rata u susednoj BiH počinjeni zločini, napad na Kukuroviće, otmica u Sjeverinu, a neka sela etnički očišćena.

Žrtve su bili civili.

Zvanično se izjasnio samo ON.

Osudom, naravno i očekivanim ponavljanjem priče da je Srbija domovina svih, pozvao Srbe i Bošnjake da se čuvaju, uvažavaju, poštuju.

Ali, nisu u ovom skandalu problem „obični“ Srbi i Bošnjaci već oni koji predstavljaju državu – u policijskim i političkim uniformama.

Oni šire mržnju, a ne mi „obični“.

Kao i uvek, skandal pribojskih policajaca prati i očekivana relativizacija, po sistemu „šta su oni nama radili“.

Predsednik Vučić se setio da su mu tokom nedavne posete Sjenici i Novom Pazaru, pripadnici VOA i BIA govorili da ne ide u neke restorane, pošto se u njima „pevaju pesme Naseru Oriću“.

Sticajem okolnosti, mada nisam veseljak i nit pevam nit igram, prisustvovala sam mnogim bošnjačkim veseljima i nikada na njima nisam čula pesmu o Naseru Oriću ili slične.

Verovatno ih ima, ali ne na veseljima i sigurno ne one u kojima se, daleko bilo slavi i poziva na ratne zločine i ubijanje.

Na „našim“ veseljima, „Šota“ je pod obavezno, u proseku 3-4 izvođenja, redovna je i nezvanična himna Novog Pazara „Kad pogledam sa bedema“, lokalpatriotske poput „Oj Sandžaku, mjesto moje drago“, ali Naser Orić – nikad čula. Užičko kolo je takođe pod „must“.