Sletovi, bakljade, pretnje

Za 53. rođendan „baba“ mu Aleksandra, Danilo organizovao bakljadu na beogradskom Ušću.

Neki drugi članovi SNS, organizovali okupljanja, zakupili bilborde i slično. Naravno odmah krenule kritike – građenje kulta ličnosti, dodvoravanje, poređenje sa sletovima u vreme „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“ Josipa Broza.

„Ulizivanje je mehanizam građenja kulta ličnosti. A znamo iz istorije kako takve stvari završe. Ličnost kojoj treba kult i nije neka ličnost“, poručuje Zdravko Ponoš, predsednik pokreta SRCE.

Zamenica predsednika DS Dragana Rakić primećuje da „nije lako izgraditi kult ličnosti na nekom ko je u tolikoj meri neharizmatičan i bez ikakvih personalnih komparativnih prednosti“.

Potpredsednik Narodne stranke Miroslav Aleksić predlaže naprednjacima „da za sledeću godinu organizuju slet na Marakani, tako će im pozavideti i Kim Džong“.

Profesori FPN u penziji Zoran Stojiljković i Jelena Đorđević porede ovu proslavu sa Titovim vremenima. „Dolazim iz sveta u kome su se nosile crvene marame i organizovala ta vrsta zabave, ali sa više šarma i manje otužnosti nego sada.

Mislio sam naivno da se to vreme neće vratiti“, priseća se profesor Stojiljković. „Ovo je sve bilo smešno, ne može da se poredi sa sletovima zbog toga što je ovo čist voluntarizam, neorganizovano. Bilo bi još gore da jeste organizovano“, smatra profesorka Đorđević.

A šta ako Danilo jednostavno samo voli oca, pa se malo zaneo u iskazivanju ljubavi? Zašto nam to smeta?

Da nismo ljubomorni na ljubav koju sin i SNS pokazuju prema Aleksandru Vučiću?

Daleko bilo. Meni zaista smeta svako poređenje aktuelnih i nekih bivših političara sa Titom. Uz sve mane koje je imao i greške koje je pravio, Tito je politička gromada u poređenju sa svim političkim „naslednicima“ na prostorima rahmetli SFRJ.

Porediti Vučića sa Titom je zaista kao mešanje baba i žaba, znamo mi koji smo živeli i u SFRJ u Brozovo vreme, bar one lepše sedamdesete i osamdesete godine.

Razlika se vidi i po pesmama koje prate proslavu dva rođendana. Vučićev je išao uz pesmu Milice Dosković „Ne dam“, koju sam, priznajem, prvi put čula. Moćan glas, pesma samo neko ređanje „Ne dam grumen zemlje plodne; Ni u gaju šljive rodne; Niti bora niti jelu; Ne dam bagrem u svom selu…“ Melodijski i tekstualno ne može se porediti s meni dragom i moćnom: „Uz maršala Tita; Junačkoga sina, Nas neće ni pakao smest…“

U nečemu su ipak Broz i Vučić slični. Prvi nije voleo, drugi ne voli kritiku svog lika i dela. Osećaju to na svojoj koži Marko Vidojković, Nenad Kulačin, ali i NN pojedinci širom Srbije koji se drznu, na primer, da odbiju odlazak na miting SNS.

Za prvog je to očekivano. Vodio je zemlju u jednopartijskim vremenima, za demokratiju baš nismo znali, ali da smo tolike decenije nakon rušenja mrskog jednopartizma, došli u situaciju da kritičare režima PEN centar prebacuje u inostranstvo, zbog pretnji koje dobijaju – sramota je za ovo društvo.

Vučić se sigurno takođe seća Tita. Seća se sigurno i kako su komunisti preko noći postali nacionalisti, a voljen i poštovani Broz preko noći postao zlo i krivac za sve. Vučićev „politički otac“ Šešelj, takođe bivši član SKJ s glogovim kolcem hteo na Titov grob, ne znam da li mu je tada mlađani Vučić pravio društvo.

Pametan je Vučić, zna kako ovde prolaze vođe i da se slično i njemu može desiti, čim padne s vlasti.

Ne mora ni Titovog doba da se seća već da se osvrne oko sebe. Koliko nekadašnjih demokrata i saradnika bivšeg predsednika Tadića.

Ne sećaju se oni kada je Tadićev rođendan, a ni da su bili „žuti“. Neće sutra ni Vučićevog, a ni naprednjaka. Samo da to sutra dođe.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.