Složna balkanska braća

 Mudro je, kažu, Krleža zborio, a njegova ubedljivo najpoznatija izjava je ona: „Sačuvaj me Bože hrvatske kulture i srpskog junaštva“. U vreme kada je Krleža to izgovorio aktuelni su bili srpsko-hrvatski odnosi, a da je danas živ možda bi opservaciju proširio pominjanjem i drugih jugoslovenskih nacija, čime ne bi bila umanjena lucidnost prve izjave.

Politički predstavnici Srba i Hrvata, nastavljaju da Krležinoj izjavi daju još argumenata, ne vezujući se samo za „junaštvo“ i „kulturu“. Aktuelne su tužba i kontratužba za genocide podnete Međunarodnom sudu pravde. Treba pošteno priznati da je zvanični Beograd više puta apelovao na Zagreb da povuče tužbu iz 1999. kako bi spor bio rešen bilateralnim putem, ali je to Hrvatska odbila. Kud će, šta će, Srbija je onda odgovorila protivtužbom. Mada skoro svi koji poznaju međunarodno pravo i politiku u obe zemlje smatraju da ni Zagreb ni Beograd ne mogu da dobiju spor pred Međunarodnim sudom pravde, ni Hrvatska ni Srbija ne odustaju. Impresivno je što tužbu i kontratužbu prate zalaganje za dobrosusedske odnose i zajedničku EU budućnost.

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić tvrdi da „namera i želja Srbije nije da se tuži, nego da gradi dobrosusedske odnose na putu ka EU.“ Hrvatska premijerka Jadranka Kosor je izjavila da je Hrvatska „okrenuta budućnosti i dobrosusedskim odnosima“. Apsolutno fascinantno glupo. Tužimo se, a hoćemo dobre odnose. Pa zašto se onda tužimo? Povucimo tužbe i rešavajmo sporove u miru. A, da, uvek zaboravim da je to stvar „visoke“ politike i da je u Hrvatskoj uskoro drugi krug izbora. Mada nerado gledam u „komšijsko dvorište“, u ovom slučaju to moram da učinim ne samo zbog tužbe već i apsolutno fascinantnog poteza bivšeg premijera Hrvatske Ive Sanadera. To je onaj što se, pre nekoliko meseci, iznenada povukao sa mesta premijera. U Srbiji tada mnogi kukali „e, da je nama takav premijer“, „gospodin čovek, otišo sa vlasti, a nije moro“…Spekulisalo se zašto Sanader odlazi, njegovo ime počelo da se vezuje za ozbiljne afere, kad eve ga „vratio se Šime“. Opet iznenada, u sred novogodišnjih praznika obznanio Sanader javnosti da se popišmanio (pokajao-na srpskom i hrvatskom) što se povukao iz politike, da se vraća da pomogne svom HDZ i „opalio“ po premijerki Kosor. Pomoć mu niko nije tražio, HDZ ga izbacio iz članstva, a Sanader bi mogao da izazove podele u ovoj nekada najjačoj stranci u Hrvata.

Mogu Hrvatska i Hrvati da se distanciraju od „prljavog“ Balkana koliko žele, ali zar ova dva slučaja, tužba i Sanader, ne pokazuju da nisu daleko odmakli? Čak i da sutra sve folkoteke u Hrvatskoj pretvore u poslastičarnice u kojima bi, umesto Seke, Cece, Brene, slušali valcere i posluživali Mocart kugle, biće i dalje Balkan, bar u mentalno-političkom smislu. Dok se „veliki“ političari u Srbiji i Hrvatskoj „jure“, bave „visokim“ temama, „običan“ svet plaća račune pogrešnih politika. Jedan od njih je nekadašnji general JNA Vlado Trifunović, koji je 1991. godine kasarnu u Varaždinu predao hrvatskim snagama, čime je spasio živote 250 mladih vojnika.“Nemam pravo da besmisleno šaljem u smrt nečije sinove“, rekao je Trifunović kome je rat uništio život i rasturio porodicu. Protiv Trifunovića i još dva njemu podređena oficira podignuta je optužnica u Beogradu zbog izdaje. Osuđen je najpre na 11, pa na sedam godina zatvora, a Vrhovni sud je nedavno poništio presudu i vratio suđenje na početak. Apsurdno, u Hrvatskoj je general Trifunović za ratne zločine osuđen na 15 godina zatvora, dok i u Sloveniji vode istragu protiv njega. Nije Trifunović jedina žrtva jugoslovenskih ratova, neki su mnogo gore prošli. Zar nije onda pametnije da Srbija i Hrvatska milione evra umesto za suđenje pred Međunarodnim sudom, ulože u pomoć žrtvama rata s obe strane? Naravno da jeste, ali kako bi onda „naši“ i „njihovi“ političari „podgrevali“ međusobnu netrpeljivost? Pardon, uvek zaboravim da su oni za „dobrosusedske odnose“.