Smak sveta

Prema podacima koje je pronašao kraj sveta će se dogoditi 7.000 godina nakon datuma „Velike poplave“. Otvorio Kemping onda knjigu Otkrovenja, uporedio sa jevrejskim kalendarom i utvrdio da sve brojke potvrđuju da će svet nestati 21. maja. Istog dana će se Hrist po drugi put spustiti među ljude i spasiti šačicu. Sećam se da su TV snimci iz Amerike prikazivali gomile ljudi koji se skupljaju i mole u želji da prežive apokalipsu i odu sa Hristom. U međuvremenu smo ipak preživeli. Kemping je doživeo moždani udar, ali je i on preživeo. Opet se latio Biblije i računaljke i shvatio da se prešao pri prvom proračunu. „Bog je sa sobom 21. maja doneo duhovni Armagedon, ali mi nismo primetili razliku. Smak sveta je došao i on će se nastaviti sve do 21. oktobra 2011. Svet će do tog datuma sigurno biti uništen“, izjavio je Kemping.

Očigledno će opet morati da računa. Ne sumnjam da će doći do novog datuma. E, da je Kemping jedini. Šta kažu Maje, Inke, Nostradamus, holivudski filmovi… Gotovo je, propadamo i to možda već sledeće godine, 21. decembra, po holivudskom hitu „2012“. Naučnici se takođe slažu da će svet nestati, ali su im računice drugačije. Tvrde da će se to desiti za nekoliko miliona godina.

I kome onda da verujemo? Ja ludim hrišćanskim propovednicima sigurno neću, kao ni holivudskim producentima. I naučnici umeju da „zeznu“ stvar. Da se okrenemo zdravom razumu, osvrnemo oko sebe i šta ćemo videti? Poplave, zemljotresi, cunamiji, ratovi, teroristički napadi, ubistva, pljačke… Možda Kemping i nije toliko lud. Možda je smak sveta zaista počeo, ali je u početnoj fazi „duhovnog Armagedona“, rekao bi dotični propovednik.

Iskreno, ja sam 20. oktobra umalo poverovala da se svet približava svom kraju. Inače mi je taj datum veoma drag jer je em Beograd u Drugom svetskom ratu oslobođen na taj dan, em se moja Osnovna škola tako zvala. Dan je bio nekako tmuran, oblačan, pravi jesenji. Onda sabajle krenu vesti s Kosova, Kfor krenuo na barikade, Srbi se uzbunili… čovek pomisli: „O, ne, devedesete se vraćaju, evo ga novi rat“. Taman se unesemo u dešavanja na severu, kad krenu protesti u centru Beograda:putari, zdravstveni radnici, student… Stiže vest iz Sirta. Uhapšen, ranjen, ubijen Gadafi. Uslediše scene njegovog pogubljenja, veselja mase i morbidnog slikanja sa lešom. Mada je rahmetli pukovnik učinio mnoge dobre stvari, izgradio infrastrukturu u Libiji, uveo besplatno školstvo, zdravstvo, bio je diktator, očigledno odgovoran za mnoge terorističke akcije van Libije, ali i zlostavljanje svojih građana. Zaslužio je kaznu, ali onakvo iživljavanje rulje sigurno nije. Prilično mlake reakcije Zapada na egzekuciju Gadafija, kao i na vesti koje stižu o streljanju njegovih pristalica, sramota je za zemlje koje kao zastupaju „bolji deo sveta“, „poštuju i bore se za ljudska prava i demokratiju“, koju NATO udarima pokušavaju da instaliraju u Libiji i usput stave pod svoju kontrolu libijske izvore nafte.

Bombardovanjem i ratom uništena Libija je poslednjih meseci postala simbol pada moderne ljudske civilizacije, poraz međunarodnog prava i politike. Na tim osnovama teško je izgraditi demokratsku zemlju i još strahujem da će mnogi Libijci uskoro početi Gadafija da „prave od blata“ . Naravno ne zato što je on bio dobar već zato što je ipak nekakav život omogućavao, a kad oslobodioci počnu da se svađaju i „dele plen“, običnom svetu neće puno ostati.

Nismo još ni znali za sigurno da li je Gadafi mrtav ili samo ranjen, kad tog 20. oktobra stiže vest o pokušaju pljačke banke na Karaburmi i ranjavanje četiri osobe, dva policajca, jednog građanina i pljačkaša. Jedan policajac prekjuče podlegao povredama. Na kraju, potvrda iz daleke Kine da je umrla dvogodišnja devojčica koju su dva vozila pregazila, a prolaznici mirno prolazili, ne osvrćući se i ne ukazujući joj pomoć. I onda Kemping lud kad kaže da je stigao „duhovni Armagedon“?!

Ali u Srbiji se predizborna kampanja zahuktava. Znači da nam se sprema „politički Armagedon“.