"Smijeh slobode"

 Osnovali su ga Predrag Lucić, Boris Dežulović i Viktor Ivančić. Odlikovao se liberalnom uređivačkom politikom i kritikom autoritarnih sistema, katoličkog klera, nacionalizma, ksenofobije. Kritikovali su najpre komunistički sistem SFRJ, a nakon pobede HDZ na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj glavna „meta“ postao im je Franjo Tuđman. Bili su poznati po naslovnim stranama (verovatno najpoznatija fotomontaža Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića u ljubavnom zagrljaju) i oštroj satiri, koja je često bila “na ivici”. Dobili su niz međunarodnih novinarskih nagrada, bili popularni širom SFRJ, ali od priznanja i tapšanja po ramenu se u novinarstvu ne živi, već od reklama. U Feralu ih nije bilo zato što nisu bili po volji vlasti. Pljuštale su tužbe zbog povrede ugleda i časti, kazne, porezi, bojkot distributera…

Pad HDZ s vlasti, nije Feralu doneo ništa dobro. Kupio ih je najveći izdavač novina u Hrvatskoj, isplatio njihove dugove, ali Feral je, nekoliko meseci po preuzimanju prestao da izlazi. Nije takva novina mogla da opstane na medijskom tržištu, ali legenda o Feralu živi. Zato je beogradski Centar za kulturnu dekontaminaciju, u petak, na promociji „Smijeha slobode“, bio prepun. Neki od čestih posetilaca govorili su da u CZKD odavno nisu videli toliku gužvu. Drugi su govorili da je lepo, ali i tužno. „Okupljamo se ovde godinama, isti krug ljudi, ispričamo, utešimo i ništa. Samo smo stariji“.

Nije bilo previše nostalgije već više priče o novinarstvu, Srbiji i Hrvatskoj danas. Neizbežno je bilo i pitanje da li će Feral ponovo izlaziti? Odgovor Borisa Dežulovića, koji, poput još nekih „feralovaca“, danas radi u Novostima, listu srpske manjine u Hrvatskoj, nije optimističan. „Ovdje novinarstvo već duže vrijeme ne može živeti od onoga što proizvodi. Novine više ne žive od tekstova svojih autora i fotografija svojih fotoreportera. Novine žive od oglasa. Pretvaraju se u koješta. Sve što imamo na trafikama to je papirnata galanterija ili marketinški katalozi koji se razlikuju od onih koje dobijate u poštanskim sandučićima samo po tome što ih plaćate. Sve drugo unutra je, zapravo, isto. Svinjske polutke za 999 i šta ti ja znam… ponekad ukrašeno sa ponekim tekstom“, odgovorio je Dežulović.

Feral je i dalje institucija u Srbiji. Ali, kako to da u Srbiji nije nastala slična novina? Nije valjda da ovde nedostaje duhovitih novinara? Ako se posmatra medijska i javna scena dve zemlje, može se primetiti još jedna zanimljivost. Po sistemu „najteže je biti prorok u svom selu“, pojedinci su „ekstra“ popularni u komšiluku, a u svojoj zemlji maltene nepoželjni. Da li bi, da postoji nekakav „srpski“ Feral bio popularan da proziva ovdašnji nacionalizam i šovinizam? Ili bi, u boljem slučaju, prošao kao „Peščanik“ i „Insajder“? U gorem-nestao? Ili…ko zna?Pevač hrvatske rok grupe Hladno pivo Mile Kekin pesmom „Ja nisam vaš“ protiv ustaštva i ekstremne desnice oduševio je Srbiju. Da li bi oduševljenje bilo jednako da je neko ovde napisao pesmu protiv jačanja „nedićevaca“ i četništva? Vedrana Rudan i Sonja Biserko su prilično različite. Povezuje ih to što je prva drag sagovornik srpskih medija u kritici hrvatske politike, a druga rado viđena kritičarka srpske politike u hrvatskim. Sredine u kojima žive ipak nemaju toliko razumevanje prema njihovim stavovima.

Bilo je lepo u CZKD. Pogotovo kad su Dežulović i Lucić zapevali, pored ostalog prepev „Samo jednom se ljubi“ koji su posvetili predsedniku Srbije. „Samo triput se ljubi, Sve je ostalo varka, Ja bih i Karamarka tri put ljubio na dan…“