Smrt Jugoslavije i Bahrudina Kaletovića

Leži vojnik u uniformi JNA, sa kamuflažnim šlemom na glavi, „zeleni“ model sa onim fol lišćem i puškom u ruci u nekoj slovenačkoj zabiti, prilazi mu reporter Yutela i počinje razgovor koji je ušao u anale ovdašnjeg TV novinarstva. Teče, otprilike, ovako: „Kakvo je stanje?“, pita reporter. „Jebeno, eto kakvo“, odgovara vojnik koji se kasnije predstavlja kao Bahrudin. Čupka Bahrudin lišće sa grana i baca ga svuda oko sebe. Na pitanje da li zna protiv koga se bore, ko na njih puca, odgovara: „Znam samo da pucaju na nas i ništa više. Pucaju ovi teritorijalci, jebi ga, ko će drugi.“ „Znate li zbog čega se vodi ovaj rat?“, naredno je pitanje. „Ma otkud znam. Kol’ko ja kužim to, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao ne damo. U stvari, mi samo hoćemo da se vratimo u kasarnu i ništa više“, odgovorio je Bahrudin, koji je tada imao 19 godina i bio na odsluženju vojnog roka. Reporter nastavlja da propituje, šta misli da će dalje biti, hoće li će se vojska boriti? Bahrudin pomalo uplašeno, pomalo očajno priča: „Šta ima da mislim, samo živ da ostanem… Znaš, care, bio si u vojsci, znaš kako je. Šta ti kažu, radiš. A nijedan oficir nije poginuo, sve moji jarani poginuli, jebem ti sunce…“ Broji koliko je njegovih jarana tog dana poginulo. „I onaj treći što je bio ranjen. Umro.“

„Gdje ja da pucam na nekog ili neko na mene da puca? Gdje to može? To ne može nikako“, nastavlja da se čudi očajan Bahrudin. „Svi molimo boga da se ovo završi jednom, da se živi vratimo svojim kućama… Samo staroj da kažem da sam živ i zdrav“, priča Bahrudin. Na kraju moli. „Apelujte preko svih medija, televizije, novina, radija da se ovo smiri, da nas povuku. Oni kažu da mi nećemo da se povučemo… Evo mi ginemo da se povučemo, da se vratimo nazad u kasarnu, da nas puste.“ I nedeljnik Vreme setio ga se ovih dana. Bahrudin se prezivao Kaletović i bio je iz Tuzle. Bio je zarobljen u Sloveniji, pa pušten. Otišao je kući, ali ga je tadašnja otadžbina naknadno pozvala da joj oduži dug i ostatak vojnog roka proveo je u Hrvatskoj, gde je usledio novi rat. Prema jednoj verziji, bio je muzičar u vojnom orkestru, a prema drugoj cela njegova jedinica zarobljena je u Đakovu, u Hrvatskoj. Slovenija i Hrvatska bile su tek uvertira za zlo koje je usledilo u Bahrudinovoj rodnoj BiH. „Posle svega što sam doživeo, ono u Sloveniji je bio mačji kašalj“, pričao je Bahrudin po okončanju rata u Bosni, koji je proveo u rezervnom sastavu policije. Oženio se i dobio prvo ćerku, pa sina 1998. godine. Posle rata se posvetio muzici kojom je uvek želeo da se bavi. Svirao je sa svojom grupom u Zagrebu i došao u Tuzlu negde 1998. da vidi sina. „Pošao je uveče kolima tu blizu, samo da odnese pare koje je njegov prijatelj poslao roditeljima. I poginuo je u tim kolima“, priča njegov otac Tajib. Što ti je sudbina. Preživeo je Bahrudin ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, a poginuo u saobraćajnoj nesreći.

Šta smo imali povodom godišnjice smrti Jugoslavije i povezanih događaja? Istraživanje javnog mnjenja nam je pokazala da živimo lošije no u vreme SFRJ. Za Jugoslavijom neko žali, neko ne, neki narodi se raduju sportskim uspesima bivših zemljaka, drugi ne. Hrvatska i Slovenija proslavile svoje praznike samostalnosti. Boris Tadić nije došao na slavlje Iva Josipovića, a onda Josipović nije došao u Jadovno. A Tadić došao. Ta epizoda verovatno neće bitnije uticati na srpsko-hrvatske, ali možda će malo pomutiti njihove drugarske odnose. Dobili smo zato nove hrvatsko-srpske drugare i to u kući Velikog brata koja je imala regionalni karakter i umalo okupila celu bivšu Jugu. Kako sam obaveštena, najbolji drugari bili Horvat Čagalj iz Splita i Duško Bogdanović iz sela Galibabinac pored Svrljiga. Ipak im to nije vredelo. Pobedu i 104 hiljade evra „ispred nosa“ im odnela fatalna Šibenčanka Marijana. A kako smo mi „obični“ građani nekadašnje zemlje dočekali „jubilej“? Uglavnom kao živimo.