Spartak

U borbi za slobodu, lutali su današnjom Italijom i pustošili sve pred sobom. Spartakov ustanak bio je ozbiljna pretnja Rimu jer su u nekoliko bitaka njegovi borci porazili obučenu i organizovanu vojsku tadašnjeg centra sveta. Ustanak je, očekivano, u krvi ugušila rimska vojska pod komandom Marka Krasa. Posledice ovog ustanka osećale su se dugo nakon njegovog gušenja. Omogućio je uspon dvojice vojskovođa, Pompeja i Krasa, koji su zatim izabrani za konzule Rima. Došlo je do potkopavanja institucija i pretvaranje Rimske republike u Rimsko carstvo.

O Spartaku je snimljeno više filmova. Verovatno najuspešniji i najpoznatiji je Stenlija Kjubrika iz 1960. sa Kirk Daglasom. Poznat i kod nas često prikazivan je i noviji, snimljen pre desetak godina, u kome Spartaka glumi poznati hrvatski glumac Goran Višnjić. Da li je Spartak ličio na Daglasa ili Višnjića, ne zna se, ali sigurno nije ličio na grčkog premijera Aleksisa Ciprasa. No, referendum na kome je ubedljiva većina građana Grčke odbila mere štednje međunarodnih kreditora, očigledno će žestoko uzdrmati i tu zemlju i celu EU. Verovatno ne kao što je Spartak uzdrmao Rim, ali nikad se ne zna. Nije slučajno bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis za grčki referendum rekao da će „ostati zapisan u istoriji kao jedinstven trenutak kada je jedan mali evropski narod ustao protiv dužničkog ropstva“. Svašta je izgovarao, ponekad nebuloze i gluposti, jednako popularni i prezreni Varufakis, ali da je prodrmao evropski establišment, više je nego vidljivo.

Kao što je vidljivo da Grčka i Cipras u siromašnijem delu Evrope, time i Srbiji, uživaju velike simpatije. Tolike da deo Srbije mesecima traži „srpskog Ciprasa“, a Brisel strahuje da njihovim stopama mogu da krenu Portugal i Španija, te će verovatno veću pažnju morati da obrate na posledice krize po „obične“ ljude. Sve najbolje Grčkoj i Grcima, shvatam da nisu jedini krivci za nevolje koje su ih strefile, te da je značajna krivica na drugoj strani, međunarodnim kreditorima i bankama. Bogati bankari sigurno snose najveću odgovornost za aktuelnu ekonomsku krizu Grčke, Evrope i sveta, a cenu plaćaju penzioneri, službenici, radnici širom planete. Ali, svaka medalja ima i naličje. Iskreno me, zato, zanima kako su i na šta Grci uspeli da potroše stotine milijardi koliko su se zadužili? I da otpišemo kamate, cifra je enormna. Mogli su nekoliko „Atina na vodi“ da izgrade i da im ostane bar za po jedan akva-park na svakom ostrvu. Kada su primali 13, 14 i 15 plata i penzija nije im bilo sumnjivo? Kako to da za svoje sadašnje probleme više krive našu današnju gošću kancelarku Angelu Merkel nego svoje bivše političke lidere, razne Karamanlise i Papandreue?

Grcima se, nažalost, sigurno ne piše dobro, svejedno da li će ostati u evrozoni ili izaći. Čini mi se da će ipak Atina i Brisel „spustiti loptu“ i pronaći neko rešenje. Šta ćemo mi? Šta li će nam Angela Merkel poručiti? Verovatno će biti blaža nego tokom prošle posete i razgovora sa bivšim predsednikom Borisom Tadićem. Premijer Aleksandar Vučić u Nemačkoj i na Zapadu uživa veću podršku nego bivši predsednik Tadić, a sam tvrdi da je Srbija sve cenjenija u svetu. Čemu onda Vučićeve poruke da nikome, pa ni velikim, neće dozvoliti da „gaze“ Srbiju? Nema za tim potrebe. Naši političari je tako temeljno „gaze“ i urušavaju da stranci ne treba ni da se trude.