Srbija pred sudovima

Grčka je najpre odbila da izruči Srbiji Simeona Vilovskog, bivšeg monaha SPC osumnjičenog za zloupotrebu sredstava namenjenih obnovi manastira na Kosovu. Koji dan kasnije stigla je zvanično još nepotvrđena vest da je Bogoljub Karić, kog Srbija sumnjiči za zloupotrebu više miliona evra dobio politički azil u Rusiji. Ti neuspesi srpskog pravosuđa sitnica su u poređenju sa šokovima koji još drmaju Srbiju, a izazvani su odlukom Međunarodnog suda pravde da Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom i londonskog suda da Srbiji ne izruči bivšeg člana Predsedništva BiH Ejupa Ganića, kog Srbija sumnjiči za ratni zločin u Dobrovoljačkoj ulici.

Na prvi pogled, ova četiri slučaja nemaju dodirnih tačaka sem što svaki predstavlja ozbiljan šamar ovdašnjem pravosuđu, a ova dva poslednja, s obzirom na bitnu političku komponentu, i zvaničnoj politici. Uvek je najlakše reći da je u pitanju svetska ili bar zavera velikih protiv Srbije, ali ne treba zanemariti krivicu domaćih faktora. Da se najpre pozabavimo najlakšim „slučajem Vilovski“. Navedeni gospodin je navodno sa penzionisanim vladikom raško-prizrenskim Artemijem zloupotrebio novac namenjen obnovi verskih objekata na Kosovu. Bila je to tek jedna u nizu „afera“ u ovoj zemlji poslednjih godina, koja svoj sudski epilog nije dobila. Sve „afere“ i „mafije“ su ličile jedna na drugu. Digne se silna medijska prašina, eksperti, političari, ministri i ostali se izjasne, najoštrije osude i zaprete i –ništa.

Oni slučajevi koji su okončani pred sudom, afere „kofer“ i „pancir“, završeni su oslobađajućim presudama, a članovi „putne mafije“ dobili su skoro simbolične zatvorske kazne. Jedan od najpoznatijih ovdašnjih biznismena Bogoljub Karić ne mora da strahuje ni od simbolične zatvorske kazne jer je najpoznatiji član nesuđenih „srpskih Kenedija“ na sigurnom u majčici Rusiji. Vilovski nije izručen Srbiji jer sud u Grčkoj, gde je izbegao, nije, tvrdi, dobio nikakve dokaze koji bi potkrepili zahtev za izručenje. Pa šta radi naše reformisano pravosuđe? Ruski sud takve dokaze i da dobije, Karića izručiti neće jer je on politički azilant. „Majčica Rusija“ smatra da Srbija ne poštuje ljudska prava i političke slobode čim pojedinci (Mira Marković, Marko Milošević, Bogoljub Karić) moraju iz nje da izbegnu u slobodarsku zemlju stepa, votke, Puškina i Dostojevskog. Putina i Medvedeva.

Spoljna politika Srbije koja je poslednjih godina, po pisanju nekih stranih novina, bila kao na steroidima, neposredno po odluci Međunarodnog suda pravde o Kosovu bila je kao na sedativima. Tako su bar u pojedinim trenucima u Skupštini Srbije delovali predsednik Boris Tadić, ministar Vuk Jeremić i šef pravnog tima Dušan Bataković. Sigurno nijednog od njih ne treba kriviti za katastrofalne posledice politike prema Kosovu, koje je faktički izgubljeno još 1999. godine, ali mogao bi bar neko da odgovara zbog idiotskog širenja optimizma i zamajavanja javnosti poslednjih meseci povodom izjašnjavanja Međunarodnog suda. Kao i zbog naknadnih tumačenja odluke MSP koja se mogu svesti na uvredu zdravog razuma. Umesto toga, Skupština je ubedljivom većinom usvojila deklaraciju o Kosovu i podržala politiku vlade, emisari su valjda već krenuli sa Tadićevom depešom da primaoci iste, ako boga znaju i milosti imaju nipošto ne priznaju jednostrano proglašenu nezavisnost „južne srpske pokrajne“, Srbija je hitro Generalnoj skupštini podnela rezoluciju o Kosovu, dakle opet smo na steroidima. Ali, ni zemlje EU ne spavaju, već će i one, neprijatno iznenađene brzinom ministra Jeremića, podneti svoj predlog rezolucije o Kosovu. Kad dođe septembarsko zasedanje Generalne skupštine, a zora zarudi nad Ist Riverom, uslediće sigurno žestoka borba za Kosovo rezolucijama, a ne oružjem. Ima li šanse da Srbija u toj borbi prođe bolje no u Hagu? Teško. Zašto je Srbija onda izašla sa svojom rezolucijom ukoliko je, ako je verovati britanskom ambasadoru Stivenu Vordsvortu, dogovoren rad na zajedničkoj rezoluciji? Iz istih razloga iz kojih je, uprkos savetima velikih tražila savetodavno mišljenje MSP – kanda neko u vrhu ove zemlje voli da povlači istorijske, spektakularne i po zemlju mazohističke poteze. Umesto da se samo pridržava tek formalne odredbe da je Kosovo deo Srbije, a da vodi više računa o interesima 7,5 miliona građana ove zemlje nad kojom ima faktičku vlast.

Kada god se nešto tako desi, to jest povuče istorijski potez, moja praktična duša postavi jednostavno i priznajem, nepatriotsko pitanje –koliko će nas to „zadovoljstvo“ koštati? Znam da je Kosovo „najskuplja srpska reč“, ali budžet Srbije je sve prazniji, a sudski sporovi naročito u belom svetu su skupa rabota. A kad na tu materijalnu, dodamo i političku štetu…Da li ćemo Ejupu Ganiću platiti odštetu zbog višemesečnog procesa u Londonu? Ne bi to bilo čudno. Pošto ni Haški sud ni međunarodne sudije u BiH nisu podigle optužnicu protiv Ganića zbog Dobrovoljačke, bilo je iluzorno očekivati da će on biti izručen Srbiji. Ali, raju je i taj slučaj mesecima zabavljao, a ovdašnji tužioci su ubeđivali javnost da Ganić samo što nije sleteo na surčinski aerodrom i krenuo put Centralnog zatvora. Koliko se samo ova zemlja izblamirala zbog nezvaničnog, ali očiglednog, pokušaja političke trgovine „Ganić za Deklaraciju o Srebrenici“… I dok su nas tako „zabavljali“ neuspešni sudski procesi Srbije u belom svetu, dinar svakodnevno pada, dobismo novog guvernera NBS, Skupština je usvojila očigledno neustavni amandman na Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, Mlađan Dinkić opet predlaže odmrzavanje plata i penzija… Baš sam se pitala što Mlađe nema nekoliko poslednjih dana?