Srbija suzama ne veruje

 Novakoviću bilo još gore, opet je otišao na istu kliniku. Pregledao ga drugi doktor koji je pokušao rezom da odstrani nagomilani gnoj. Novakoviću bilo sve lošije, primili ga na bolničko lečenje, šetali od klinike do klinike, pregledali ga i lečili brojni lekari. Infekcija se iskomplikovala i proširila, došlo do sepse i Novaković je umro, čini mi se, na Urgentnom centru, 30.marta, nedelju dana posle odlaska kod prvog lekara. Zbog Novakovićeve smrti, Drugo opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu podiglo je 2008. godine optužnicu protiv petorice lekara koji su ga lečili zbog krivičnog dela protiv zdravlja.

Lekari tvrde da su preduzimali sve medicinske mere u lečenju pokojnog Novakovića i da nisu načinili nijedan propust koji bi doveo do njegove smrti. Možda su u pravu, ali suđenje ni posle sedam godina faktički nije počelo, te je Novakovićeva porodica uskraćena za pravo da zna da li je tragični ishod bio neizbežan? Nalaz veštaka poništen je na samom početku procesa i zatražen je drugi. U međuvremenu je došlo do reforme sudstva, slučaj dobio novi broj dosijea i novog sudiju. Porodica Novaković je 2005. godine podnela privatnu tužbu protiv Stomatološkog fakulteta, ali ni taj postupak nije započet zbog poništenog veštačenja. Obratili su se i Komitetu za ljudska prava u Ženevi. Pravda je u Srbiji toliko spora da je podsticaj „sa strane“ očigledno neophodan. Ako mogu nekadašnji poslanici G17 Plus Goran Paunović i Ksenija Milenković da pravdu i novčanu nadoknadu traže u Strazburu, sigurno da Novakovićeva porodica i mnogi drugi u Srbiji, nažalost, imaju mnogo više razloga za to.

Možda su lekari zaista u pravu. Možda je Novakovićeva smrt uzrokovana najčešće bezazlenom infekcijom zuba splet tragičnih okolnosti. Možda niko nije kriv. Ima tako iznenadnih i tragičnih događaja, koji su toliko neverovatni da podsete da je ljudski život neizvesan. Jedan stariji Beograđanin pre dve-tri godine izašao do obližnje prodavnice da kupi hleb i mleko. Bila zima, sneg, ledenica pala sa krova zgrade na glavu tog čoveka i ubila ga na mestu. U nekim drugim slučajevima su možda, naglašavam možda, neki lekari imali nekog uticaja. Novaković umro od infekcije zuba, trogodišnja Anja Grahovac otišla na operaciju katarakte i nije se probudila iz anestezije, devetnaestogodišnja Jelica Radović preminula nakon operacije čukljeva…

Ova tri tragična slučaja pokazuju tradicionalno neodgovoran odnos nadležnih u Srbiji prema ljudskom životu. Svuda ljudi umiru tragičnim spletom okolnosti, ali kod nas je život toliko jevtin da retko neko odgovara, a porodice godinama čekaju suđenja koja možda neće doneti pravdu, ali bar bi trebalo da im olakšaju. Slučajevi Novaković, Grahovac, Radović, naravno, nemaju nikakvu političku pozadinu. U pitanju su „obične“ ljudske tragedije, ali kada se u tako „jednostavnim“ slučajevima država Srbija, to jest oni koji je predstavljaju, tako neodgovorno ponaša, ne treba da čudi neosetljivost i u nekim drugim „ozbiljnijim“ slučajevima.

Da pomenem pokojne kolege Slavka Ćuruviju, Dadu Vujasinović, Milana Pantića, 16 radnika RTS poginula u NATO bombardovanju… Primeri su bezbrojni, a koliko naša zemlja, u različitim oblicima i državnim sistemima, ne poštuje život pokazuje i to što ni danas ne znamo koliko je tačno ljudi poginulo u NATO bombardovanju, ratovima devedesetih u kojima Srbija „nije učestvovala“, koliko je žrtava Jasenovca, Drugog svetskog rata…Lepo je pre neki dan primetio Vladimir Dedić, u rubrici pisma čitalaca Danasa, da su Jevreji i Izrael pedantno i vrlo brzo registrovali žrtve holokausta, a da Srbija svoje poginule nikako da prebroji i imenuje. „Jedna od odlika civilizovanijih nacija je i ta koja podrazumeva takav odnos prema žrtvama. Necivilizovani narodi poput nas više vole da barataju „stotinama hiljada stradalih, nejači, žena, dece i staraca“, a bez imena. A makar samo jedno ime i prezime više znači nego „hiljade žrtava“, piše Dedić.

Ako takav odnos Srbija ima prema „svojim“ žrtvama, ne treba da čudi neosetljivost prema „tuđim“, pogotovo mojim sunarodnicima ubijenim u genocidu u Srebrenici. Dok ovo pišem, Skupština pokušava da počne raspravu o Predlogu deklaracije o osudi zločina u Srebrenci, plodu političkog kompromisa koji nikoga ne zadovoljava i koji će Srbiji doneti više štete nego koristi. Zato, u ovakvim okolnostima i državi, pamet u glavu, čuvajte sebe i bližnje i ne očekujte previše od Srbijice.