Srebrenica, opet

Imao je 15 godina kada je sa ocem Kemalom 10. jula 1995. odvojen od porodice. Majka Hanija, koja je sa troje mlađe dece evakuisana iz Srebrenice tada ih je poslednji put videla. Muž joj je dao novac, rekavši joj da ga uzme, jer su deca s njom. Rekao joj je: „Ko zna šta će sa mnom biti“ i zaplakao. Damir je rekao ocu da ga ne ostavlja, jer „im živ ne smije u ruke“.“Otišao je s ocem i to je bilo to. Kad smo se kretali u autobusima zaustavili su se u Kravici. Tu smo svašta gledali. Moja zaova je zaplakala i rekla da je vidjela Damira i Kemala. I ja sam vidjela kako prolaze. Ruke su im bile iza glave. To je bilo u Sandićima. Sada ne mogu da gledam to mjesto kada prolazim tuda“, ispričala je Hanija. Lobanja Damira Suljića pronađena je pre šest godina u masovnoj grobnici Blječeva pored Bratunca. „Zaovi su, nakon nekog vremena, javili da su pronašli još jednu kost. Tada sam se još više razboljela. Rekla sam da ću ga ukopat, jer više nema čekanja. Prošlo je šest godina i da je bilo još nečeg da se nađe, pronašlo bi se“, kazala je Hanija. „Rekla sam da želim da ga ukopam, da znam gdje je. Njegovo mjesto stoji prazno. Svi su ondje i otac mu, djed, amidža… Neka barem ima svoj nišan (nadgrobni spomenik)“, priča Hanija Suljić.

Da li bi njene reči odzvanjale drugačije da ih izgovara neka Dušanka ili Zrinka, na primer? Ne, naravno, jer žrtva je žrtva, a majka majka. Šta onda Srebrenicu čini posebnom i zašto se svakog jula, povodom godišnjice genocida, uzburkaju strasti? Zločina je tokom ratova devedesetih na tlu Jugoslavije bilo na raznim stranama, ali Srebrenica je, po svemu specifičan i najteži „slučaj“. Najpre, po broju ubijenih – više od 8.300 žrtava, od čega je identifikovano i ukopano 6.662. Ubijeni su po okončanju borbe i ulaska Vojske Republike Srpske, pojačane raznim oružanim i dobrovoljačkim formacijama. Kada dve strane ratuju, pucaju jedni na druge, ranjeni i ubijeni su žalosna, ali očekivana posledica. Kada se jedna strana preda, ubijanje njihovih pripadnika predstavlja ratni zločin. Kada se to ubijanje „proširi“ na sve pripadnike jedne grupe, ovom slučaju Bošnjake Srebrenice, zločin dobije elemente organizovanosti i predumišljaja i – eto ga genocid. I to presudama dva haška suda – Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Međunarodnog suda pravde. U slučaju Srebrenice fascinantno je i koliko su predano sakrivani posmrtni ostaci, jer masovne grobnice srebreničkih Bošnjaka su premeštane više puta.

Ima li razlike između „strašnog zločina“, kako Srebrenicu definiše većina političara i javnosti u Srbiji i „genocida“, izraza koji radije koriste bošnjački političari i javnost? Očito ima, ali valjda se možemo složiti da Srebrenica ne sme nikom da se ponovi i da odgovorni treba da budu kažnjeni? Zašto onda Srbija i RS dozvoljavaju skupove i publikacije koji ne samo relativizuju, već govore o „oslobađanju“ Srebrenice, „herojima“ Mladiću i Karadžiću? Nije to stvar slobode izražavanja već veličanje zločina i zločinaca, podsticanje mržnje, što ideju „ne ponovilo se“ pretvara u „ćeraćemo se još“. Možda i uskoro. Dok god to dozvoljavaju i ne osuđuju, predstavnici vlasti Srbije ne treba da idu u Potočare.

Kada govore o Srebrenici i ratnim zločinima devedesetih, Srbi se žale da je na njima teret kolektivne krivice. Mi Bošnjaci smo po veri muslimani i ako neko zna šta je nametanje kolektivne krivice u globalnim okvirima, to smo mi, pripadnici muslimanske religije. Nisu svi Srbi ratni zločinci i nisu svi muslimani teroristi. Ogromna većina Srba i muslimana (time i Bošnjaka) samo žele normalan i pristojan život. Ali, neki Srbi jesu činili zločine devedesetih, kao što neki muslimani i danas izvode terorističke akcije. Sa time se moramo suočiti.