Jedan kafić u Banjaluci, glavnom gradu manjeg B-H entiteta, novu 2012. čestitao je uz poruku „Sretna 1992, ako ne i gora“, čime su na sarkastičan način pokazali šta misle o stanju u svojoj zemlji. Ne, nije reč o ugostiteljskom objektu Dodikovih simpatizera ili nekih likova iz ratnih devedesetih koji se spremaju za „drugo poluvreme“, već , kako su izvestili bosanski mediji, ovaj kultni kafić okuplja ljubitelje alternativnih trendova.


Posmatrano iz Beograda, stanje u duboko podeljenoj BiH zaista deluje kao da je na ivici pucanja, ali kako je kod nas, s ove strane Drine? „Odjeci i reagovanja“ proslave rođendana Republike Srpske u vidu pronalaska oružja u hali Borik, više različitih verzija mogućih atentata na „najumnije srpske glave“ (autorima bi pozavideo i bivši JUL-ovac Goran Matić „Pauk“), tekst Andreja Nikolaidisa, smena Sretena Ugričića, hajka na film Anđeline Džoli… Zar atmosfera ne liči na devedesete? Sigurna sam da kod nas neće doći do oružanih sukoba, devedesete se neće ponoviti u tom obliku, neće niko Srbiju napasti niti će ona na nekoga atakovati, ali podela na patriote i izdajnike, pronalaženje zavera na sve strane, izopačena interpretacija nacionalizma i patriotizma… nisu li to slatke huškačke devedesete?

Čitam tako u nekim novinama da su Saudijci platili Anđelinu Džoli da snimi „onaj“ film (što bi bacali pare na to?), njen babo Džon Vojt išao je u neku „ustašku školu“ u SAD (pa Anđa je sa ocem u toliko lošim odnosima da ako je on pokušao da joj širi antisrpsku propaganda, čudo što nije istetovirala ocilo sa četiri „S“), imala je dečka Beograđanina, da li je on ostavio i šta se desilo ne znam, nisam više mogla da čitam to smeće. Sve ove „činjenice“ navode se kao razlozi zašto ova holivudska zvezda „mrzi“ Srbe i zašto je snimila „antisrpski“ film „Zemlja krvi i meda“ koji je izgleda retko ko gledao, ali ga svi pljuju. Gledala film nisam, niti ću. Iz principa izbegavam filmove o devedesetim na tlu bivše Jugoslavije (fala lepo, doživela i preživela i ne bih da se prisećam), posebno ne u američkoj produkciji.

Zato sam pročitala Nikolaidisov tekst. Po cenu da me lično ministar Dačić optuži za podršku terorizmu, osumnjiči za članstvo u „beloj“ Al Kaidi (ne može da tvrdi da sam vehabija jer član tog pokreta ne mogu da postanem, čak i kada bih želela, a ne želim) i slično, zaista nisam u tom delu videla one „strahote“ koje se pominju. Nikolaidisov stil se mnogima ne dopada, drugima se ne dopadaju njegovi politički stavovi, trećim, malobrojnim, sviđa se i jedno i drugo, ali zar histeričnom reakcijom javnosti Srbija nije njemu učinila odličnu uslugu? Samim tim, sebi štetu? Dakle, Nikolaidis je u svom tekstu kritikovao i licemerni zapad, koji je nastao na genocidima i zločinima, ali i hegemonističku politiku Beograda prema BiH i Crnoj Gori. Onih nekoliko rečenica o „Boletu“, potpuno su zasenile te delove, a meni se čini da je u njima problem. Nikolaidis misli da Beograd ima osmišljen projekat kojim podriva BiH i Crnu Goru u želji da ih podjarmi, to jest stavi pod svoju kontrolu. Sa tim se možemo slagati ili ne, ali Nikolaidis ima pravo da napiše šta misli. I nije on jedini koji ima zamerke na politiku Beograda prema susedima. Ja takođe imam brojne zamerke na politiku Beograda, pre svega prema Srbiji. A i o spoljnoj bih imala šta da kažem.

Žučna rasprava o „slučaju Nikolaidis“ preti da zaseni priču o pronađenom oružju u Boriku, ali valjda ćemo u dogledno vreme saznati o čemu se tu radi. Svaku pretnju naravno treba ispitati, bezbednost državnih funkcionera mora da bude na visokom nivou jer ipak živimo u zemlji u kojoj je, ne tako davno, ubijen premijer. Ne treba, međutim, zaboraviti da Đinđića nije ubio usamljeni terorista, nisu ga ubili „Šiptari“, vehabije, Al Kaida (svi oni su pominjani kao potencijalni atentatori ovih dana) već pripadnici Jedinice za specijalne operacije MUP Srbije. Ubili su ga faktički nameštenici države Srbije i to visoki jer su Milorad Ulemek i Zvezdan Jovanović imali visoke policijske činove.

Ukoliko smo u „slučaju Nikolaidis“ pokazali duboku senzitivnost prema „terorističkoj pretnji“, mada smo u nekim ranijim bili ćutljiviji, da li ćemo praktično pokazati doslednost? Da li ćemo, na primer, promeniti imena nekih ulica, što inače često činimo? Nije možda u redu da u sred Beograda imamo Ulicu Gavrila Principa (zar on nije bio terorista?), a negde dalje i Mlade Bosne (po svim standardima to je bila teroristička organizacija). E, kako je nekad tanka linija između terorizma i pravedne borbe. Slobode izražavanja i širenja mržnje. Novinarstva i huškanja.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari