Stajaći cirkus

Cilj im je navodno bio rešavanje političko-ustavne krize. Okupljali su se tako predsednici Hrvatske Franjo Tuđman, Srbije Slobodan Milošević , BiH Alija Izetbegović, Slovenije Milan Kučan, Crne Gore Momir Bulatović, Makedonije Kiro Gligorov . Tokom 1991. održano je šest sastanaka, a domaćin svakog bio je čelnik druge republike. Prvi je održan 28. marta u Splitu, domaćin je bio Tuđman. U aprilu je održan niz sastanaka – 4. u Beogradu, 11. u Brdu kod Kranja, 18. u Ohridu, 29. u Cetinju. Onda je 6. juna usledio završni u Stojčevcu kod Sarajeva.

Optimisti su očekivali da će neki dogovor biti postignut. Ipak su to predsednici republika, predstavnici naroda, neće dozvoliti rat i raspad zemlje. Drugi, pametniji i realniji, odmah su ceo događaj nazvali „putujući cirkus“ ili „karavan bez nade“. Videli da se zlo sprema i da glavne kolovođe nemaju nameru da prihvate bilo šta smisleno. Slovenija i Hrvatska predložile su stvaranje konfederacije, odnosno saveza suverenih država, Srbija i Crna Gora bile oštro protiv.

Onda BiH i Makedonija, predsednici Izetbegović i Gligorov u Ohridu izašli s kompromisnim predlogom „asimetrične federacije“, po kome bi Slovenija i Hrvatska imale konfederalne veze, a ostatak bi zadržao federalne. Odbijeno i to. I desilo se znamo svi šta. Krvavi raspad čije posledice i danas osećamo.

Od tadašnjih glavnih aktera samo je predsednik Slovenije Kučan živ, a šta se dešavalo iza zatvorenih vrata na ovim sastancima imali smo prilike da čujemo od brojnih učesnika i čitamo iz njihovih memoara i intervjua. Nakon sastanaka uvek su sledile konferencije za novinare. Prenošene direktno na tada državno-republičkim TV. Zašto su me aktuelni okrugli stolovi vlasti i opozicije podsetili na taj „putujući cirkus“ predsednika jugoslovenskih republika?

Ovi što se sad sastaju ne predstavljaju republike već političke stranke, od kojih je za mnoge diskutabilno da li imaju članstvo i birače, nigde ne putuju, sede na FPN u Beogradu. Na prvi pogled je očigledno da vajde od susreta neće biti, kao što nije bilo ni od „putujućeg YU karavana“. Na sreću, rat sada neće uslediti. Dobro je što se sastaju, ali da li je normalno da 29 godina od prvih višestranačkih izbora u Srbiji, opozicija i vlast govore o osnovama demokratskih izbora, biračkim spiskovima, kampanji, medijskom predstavljanju… Poražavajuće. Ima i nečeg pozitivnog.

Okrugle stolove je inicirala Fondacija za otvoreno društvo i njen izvršni direktor Milan Antonijević. Bravo. Za razliku od Mađarske koja je članica EU, a u Sorošu vidi iskonskog neprijatelja, kod nas je njegova Fondacija nosilac važnog državnog posla. Kako li se sad osećaju „kolege“ iz provučićevih tabloida koji su svojevremeno Danas i neke druge medije i NVO pogrdno nazivali „Soroševi plaćenici“? Sad je Soroš faktor.

Nakon trećeg sastanka održanog na FPN, Savez za Srbiju je saopštio da više neće učestvovati jer „predstavnici vlasti nisu pokazali ni najmanju spremnost“ da ispune njihove zahteve. Bojkot, znači? Da li će i građani bojkotovati? Ko će pratiti izborni proces i brojati broj birača izašlih ako SZS bude bojkotovao izbore? „Odoše“ i Šabac i Paraćin u SNS ruke? Što god da uradi, opoziciji neće biti lako. Ali će još teže biti Srbiji bez kakve-takve opozicije. Nedostajaće čak i SNS-u. Samo što će oni lako naći ili izmisliti „neprijatelje“.