Danas se navršava 20 godina od otmice 19 putnika, 18 Bošnjaka i jednog Hrvata, državljana Srbije i Crne Gore, iz voza Beograd – Bar. Na današnji dan 1993. u jeku rata u BiH, voz broj 671, na stanici Štrpci, u opštini Rudo, zaustavila je naoružana grupa predvođena haškim osuđenikom Milanom Lukićem, legitimisala i izvela putnike. Bošnjake zato što su bili Bošnjaci i muslimani, Hrvata zato što se usudio da pita šta rade i zašto izvode muslimane? „Šta si ti?“, pitali su ga otmičari. „Hrvat.“ „Onda ćeš i ti sa njima“, rekli su nesrećnom čoveku koji je iz Beograda krenuo da poseti sina na odsluženju vojnog roka u Crnoj Gori.
Oteti su odvedeni i ubijeni kod Višegradske banje. Do sada su pronađeni posmrtni ostaci samo trojice otetih: Rasima Ćorića iz Prijepolja, Jusufa Rastodera iz Berana i Halila Zupčevića iz Rožaja. Zbog zločina u Štrpcima pred domaćim sudovima, Višim sudom u Bijelom Polju, na 15 godina zatvora osuđen je samo državljanin Srbije Nebojša Ranisavljević iz Despotovca. Milana Lukića je Haški sud, zbog zločina u Višegradu i okolini, osudio na doživotni zatvor. Monstruoznost Lukićevih zločina, među kojima su i dva slučaja spaljivanja više od 100 Bošnjaka, uglavnom staraca, žena i dece u Višegradu, zgrozio je javnost, ali je dotični godinama mirno živeo na relaciji Višegrad – Beograd. Ovaj „haški sužanj“ objavio je i knjigu svojih ispovesti, koja je, pre godinu-dve, promovisana i u Beogradu, Parohijskom domu Hrama Svetog Save SPC i „Modernoj garaži“ aktuelnog ministra kulture Srbije Bratislava Petkovića.
Kako je najavljeno, godišnjicu zločina u Štrpcima odvojeno će obeležiti lokalne vlasti u Prijepolju, Bošnjačka kulturna zajednica, Bošnjačko nacionalno vijeće, Islamska zajednica u Srbiji, a očekuje se i dolazak reisu-l-uleme Huseina Kavazovića. U Prijepolju je otetim u Štrpcima podignut spomenik, ali na njemu su imena samo devet otetih Prijepoljaca. Nisu odbornici tadašnje skupštine opštine prihvatili predlog da na spomeniku budu imena svih otetih. Nije se Srbija pretrgla u pružanju pomoći porodicama otetih u Štrpcima, ali nije ova zemlja pomogla ni žrtvama srpske nacionalnosti, pa što bi Bošnjacima? Uostalom, šta očekivati od države koja ima milion dolara za Miladina Kovačevića, a nema za decu obolelu od retkih bolesti? Može da poveća pomoć haškim optuženicima, a nije imala za operaciju Danice Ćirković?
Godišnjica zločina prilika je da se „prozbori“ i o srpsko-bošnjačkim odnosima. Rat u BiH je davno završen, pomirenje i normalizaciju odnosa zagovaraju obe strane, ali Sarajevo i Beograd i dalje su udaljeni, a etnička distanca između Srba i Bošnjaka, sudeći bar po istraživanjima javnog mnjenja, ogromna. Izuzetak su estradne zvezde. Dino, Hari pevaju ovde, Halid će za koji dan, Željko i Saša tamo na zadovoljstvo svoje publike. U ostalim oblastima, daleko je od dobrog. Možemo se voleti i mrzeti, mogu na Palama da zvižde himni BiH, u Novom Pazaru himni Srbije, mogu u RS da planiraju otcepljenje od Bosne, a u Sandžaku bi se pojedinci možda rado odvojili od Srbije, ali to, bar za sada, „neće da može“. Sudbina nam je očigledno da živimo zajedno i bilo bi nam bolje da se tome prilagodimo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
