Subjektivni osećaj

Maj je, temperatura pristojnih 17-18 stepeni, ali kiša, grmljavina, oblačno, vetar, pa pomislimo da je duboka jesen i da nam stiže zima, a ne leto. Subjektivni osećaj. Ipak, proleće je i maj. Ali, šta imamo od toga, kad je naš subjektivni osećaj drugačiji?

Jonuz Musliu ima „subjektivni osećaj“ da „Preševska dolina“, opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa nisu u Srbiji. Te tri opštine objektivno, po svim geopolitičkim mapama, jesu u Srbiji, ali „subjektivni osećaj“ Jonuza Musliua je da nisu. I šta se tu može? Treba li hapsiti Musliua? Koliko mi se čini, u zakonodavstvu Srbije ne postoji krivično delo po kome bi neko odgovarao zbog izjava o teritorijalnom integritetu države ili o tome koga smatra za predsednika. Jer Musliu je izjavio i da Aleksandar Vučić nije njegov predsednik već je to Edi Rama.

Kada bi se Musliu latio oružja ili „bar“ počeo ozbiljno da planira praktično sprovođenje svojih „subjektivnih osećaja“, država bi mogla i morala da reaguje. Mogu neki da misle da bi tad bilo kasno, no, žao mi je, „subjektivni osećaj“ je jedno, a zakoni drugo. Nije Musliu usamljen „slučaj“. Predsednik Republike Srpske, jednog od dva entiteta Bosne i Hercegovine Milorad Dodik je vrlo „osećajan“ čovek. NJegov „subjektivni osećaj“ je da je RS država, a da BiH to nije, da je Beograd njegov glavni grad, a ne Sarajevo, ne propusti nijednu državnu proslavu u Srbiji, pa ni jučerašnju u Nikincima, kao da je, daleko bilo, „njegov“ entitet deo ove države. Čini se da mnogima u Srbiji Dodikovi „subjektivni osećaji“ ne smetaju. Čemu onda tolike reakcije na Musliuove?

Mnogi imaju „subjektivni osećaj“ da su Albanci glavni remetilački faktor ovog dela Balkana. Da li samo subjektivan? Neki politički predstavnici Albanaca poslednjih nedelja su se mnogo „izjavljivali“. Najpre je premijer Albanije Edi Rama rekao da ujedinjenje njegove zemlje i Kosova ne može da se isključi ukoliko perspektiva ulaska zemalja regiona u EU nastavi da „bledi“. Rama je, doduše, naglasio da „ujedinjenje Kosova i Albanije nije nešto što priželjkuje“, ali taj deo se nije „čuo“ od prethodnog mnogo snažnijeg. Onda je kosovski predsednik Hašim Tači izjavio da će „svi Albanci regiona živeti u jedinstvenoj državi“ ukoliko EU „zatvori vrata“ Kosovu. Srbija se šokirala. Zapad je reagovao dosta brzo. Beograd nije zadovoljan reakcijom. Očekivao je više, ali ipak je Zapad jasno upozorio albansku stranu da od „velike Albanije“, nema ništa. Onda su Rama i Tači objašnjavali šta su rekli, šta mislili, a šta mediji, pre svega srpski, preneli. Ukoliko bi se neko, pored upozorenja Zapada, ipak usudio da pokuša da stvori „veliku Albaniju“ da li bi prošao kao oni koji su devedesetih pokušavali da, na razvalinama Jugoslavije, formiraju „veliku Srbiju“? Verovatno.

Da li se u suštini aktuelne krize u Makedoniji nalazi albanski separatizam, pokušaj stvaranja „treće albanske države“ ili je možda reč o želji bivšeg premijera Nikole Gruevskog da širenjem nacionalne mržnje spreči formiranje nove Vlade koja bi se pozabavila i nekim sumnjivim aferama? Moj „subjektivni osećaj“ je da je upravo to posredi – Nova epizoda balkanske serije zloupotrebe nacionalnih, patriotskih i verskih osećanja zarad lukrativnog interesa pojedinih političara. I to ne samo u Makedoniji. Takođe mi je „subjektivni osećaj“ da bi mnogi koji su juče bili na vojnoj vežbi u Nikincima radije u to vreme bili na paradi u Moskvi. Da li samo subjektivan?